Tog hladnog popodneva stajala sam pred kapijom ogromne vile, držeći u rukama svoju malu sestru Lily. …….
- Umorna, gladna i u iznošenoj haljini, imala sam samo jednu misao – moram da je nahranim. Srce mi je tuklo kao nikada, jer nisam znala da li će mi otvoriti vrata ili me oterati. Kada se pojavio čovek u odelu, pogleda ledenog poput kamena, jedva sam skupila glas da izgovorim: „Gospodine, treba li vam sobarica? Mogu sve da radim… samo da moja sestra ne ostane gladna.“
Očekivala sam da će odmah odmahnuti rukom. Takvi ljudi obično ne primećuju devojke poput mene. Ali umesto toga, zastao je. Primetila sam da gleda u moj vrat, tamo gde imam beleg u obliku polumeseca. Nisam nikada razmišljala o njemu, bio je deo mene od rođenja. Nisam znala da će upravo taj znak promeniti sve.
Pogled mu se naglo promenio. Umesto hladnoće, u očima mu se pojavio nemir. „Kako se zoveš?“ upitao je tihim glasom. „Elena,“ odgovorila sam, a zatim dodala: „Ovo je moja sestra Lily.“
- Uveo nas je unutra i odveo u prostoriju veću nego cela kuća u kojoj sam odrasla. Ispitivao me o životu, o majci. Kada sam rekla: „Zvala se Margaret, umrla je pre dve godine,“ primetila sam da mu ruke drhte. Ustao je, prišao polici i izvukao staru kutiju. U njoj je bila fotografija nasmejane devojke. Kada sam je videla, srce mi se steglo – bila je ista kao moja majka. „To je ona…“ šapnula sam kroz suze.
Shvatila sam tada da čovek predamnom nije stranac. Bio je brat moje majke, moj ujak. Čovek za kog nisam znala da postoji, a sada me gledao kao da sam mu vraćena iz prošlosti. „Ti nisi ovde zbog posla,“ rekao je odlučno. „Ti si ovde jer pripadaš ovde.“
- Nisam znala da li da verujem. Ceo život sam provela boreći se za komad hleba, a sad mi je neko govorio da imam porodicu i dom. Ali kada je uzeo Lily u naručje i nežno je ljuljao, videla sam da ne laže. U njegovom glasu, u načinu na koji je šapnuo „Nikada više nećete biti gladne,“ bilo je više istine nego što sam čula celog života.
Te večeri sedela sam za stolom koji je bio prepun hrane. Nisam mogla da zadržim suze, jer sam shvatila da sam od prosjakinje postala deo porodice o kojoj nisam ništa znala. Charles – moj ujak – podigao je čašu vina i rekao: „Za moju sestru Margaret i za Elenu i Lily. Dobrodošle kući.“
Tada sam shvatila da je život nepredvidiv. Jutro sam započela proseći, nadajući se komadiću hleba, a završila sam ga u domu koji me je čekao čitavog života. Nisam više bila sama, nisam više bila devojka bez korena. Bila sam nečija porodica, neko ko pripada.
Moj život nije preko noći postao bajka, ali tog dana dobila sam ono što nikada nisam imala – sigurnost, ljubav i nadu. Naučila sam da čak i u najtežim trenucima, kada misliš da te svet potpuno zaboravio, sudbina može da otvori vrata koja nikada nisi očekivao.
