Bolnička soba bila je ispunjena tišinom koja je bolela više od bilo kakvog zvuka. Aparati su radili monotono, ravnodušno, kao da ne primećuju dramu koja se odvijala pored kreveta. …..
Svetlo je bilo prigušeno, hladno, i bacalo senke po zidovima, iste one senke koje su se uvukle u njen život poslednjih meseci.
Ležala je nepomično, bleda, priključena na cevi i monitore. Ana je imala trideset osam godina i borila se za dah. Njeno telo bilo je slabo, ali svest oštra. Sve je čula. Sve je razumela.
Pored kreveta stajao je njen muž, Marko. U rukama je držao fasciklu. Papiri su blago podrhtavali, ne zna se da li od njegove nervoze ili od hladnog vazduha u sobi. Na tim papirima bio je kraj njihovog braka, uredno sročen, pravno besprekoran, bez trunke emocije. Razvod.
„Lekari kažu da ne znaju kako će se završiti“, rekao je tiho, ali ne i nežno. „Ne mogu više da živim u neizvesnosti.“
- Ana je polako okrenula glavu prema njemu. Svaki pokret bio je napor. Gledala ga je očima koje su nekada verovale bez rezerve. U tim očima nije bilo suza. Samo jasnoća.
„Sve sam već potpisao… skoro sve“, dodao je i izvukao jedan list papira. „Ostaje još tvoj potpis.“
Spustio je papire na mali stočić pored kreveta i pružio joj olovku. Taj trenutak bio je teži od svih prethodnih. Ne zbog papira. Nego zbog istine koju su nosili.
Pre šest meseci, Ana je saznala za bolest. Pre četiri meseca, saznala je za drugu ženu. Marko je tada rekao da je to samo „faza“, da mu je teško, da se izgubio. Ona mu je poverovala. Sada je shvatala – bolest je bila trenutak kada je on odlučio da ode.
Ruka joj je drhtala dok je uzimala olovku. Marko je gledao, očekujući brz potpis, kraj bez komplikacija. Bio je spreman da okrene stranicu, kao da ona već ne leži između života i smrti.
Ali Ana nije potpisala.
Umesto toga, povukla je papir bliže sebi. Udahnula je duboko, koliko je mogla. Zatim je počela da piše.
Marko je zbunjeno posmatrao. Nije razumeo. Ovo nije bio potpis. Ovo je bila poruka.
Slova su bila spora, ali čitka. Svaka reč kao da je izvlačena iz dubine, ne iz slabosti, već iz snage koju on više nije prepoznavao.
Kada je završila, spustila je olovku. Ruka joj je kliznula niz čaršav. Zatvorila je oči na trenutak, iscrpljena. Medicinska sestra koja je stajala u uglu sobe zadržala je dah.
Marko je uzeo papir.
Čitao je u tišini.
„Ne potpisujem kraj. Potpisujem istinu.
Kada sam bila zdrava, bila sam tvoja podrška.
Kada sam se razbolela, postala sam tvoj teret.
Ne tražim da ostaneš.
Tražim da se zapamti ko si bio kada je bilo najteže.
Ako odeš sada, ne nosiš samo papire.
Nosiš odluku.
I s njom ćeš živeti duže nego ja.“
Papir mu je ispao iz ruku.
Po prvi put te večeri, Markovo lice se promenilo. Ne u sažaljenje. U sram. Pokušao je nešto da kaže, ali reči nisu dolazile. Ana je otvorila oči i pogledala ga poslednji put tog dana.
„Možeš da ideš“, šapnula je.
Nije bilo mržnje u njenom glasu. Samo kraj iluzije.
Marko je izašao iz sobe bez osvrtanja. Vrata su se zatvorila tiho, gotovo uljudno. Kao da se ništa važno nije desilo.
Ali jeste.
Ana je ostala sama, okružena tišinom, aparatima i sopstvenim dahom. Medicinska sestra je prišla, nežno joj namestila jastuk i obrisala suzu koju Ana nije ni primetila da je pustila.
Te noći, Ana nije znala hoće li dočekati jutro.
Ali je znala jedno: nije potpisala slabost.
Potpisala je sebe.
- I u toj bolničkoj sobi, između svetla i senke, između izdaje i istine, žena koja je bila na ivici smrti – prvi put posle dugo vremena – bila je nepokolebljivo živa.
