Donosimo jednu priću koja je jako interesantna ,i nevjerovatna,saznajte više u nastavku teksta….
Jedne olujne noći, Adrian se vratio kući ranije nego obično i parkirao svoj automobil ispred kuće, koju je nekada smatrao domom punim ljubavi i smeha. Međutim, pred njim je bila scena koja je potpuno promenila njegov život.
- Na trijemu je zatekao tri male siluete, drenutljive i promrzle od kiše, koje su jedva čekale da ga vide. “Tata!” povikale su uglas. Njegovo srce stalo je na trenutak dok je požurio da ih zagrli. Jasmine, Jade i Joy, njegove trojke, bile su sasvim mokre, a suze im se mešale s kišom koja je padala iznad njih.
„Zašto ste napolju? Gde je Laura?“ pitao je zbunjeno, drhtavim glasom. Jasmine, najstarija od njih, podigla je oči i izgovorila rečenicu koja će ga zauvek promeniti: „Mama nas je zaključala napolju i rekla da te čekamo dok ne shvatimo kako smo te razočarali.“ Taj trenutak bio je težak, kao udarac u srce. Adrian je odmah uneo decu unutra, gde je zatekao pismo na stolu.
Pismo, napisano Laurinim rukopisom, bilo je kratko i hladno: „Ne mogu ovo više. Ovo nije život koji sam želela. Deca su tvoja odgovornost. – L.“ Šokiran i besan, Adrian je bio potpuno slomljen. Ostaviti troje male dece napolju na kiši – to nije bila samo izdaja, to je bila okrutnost. Njegove ćerke su sedele na kauču, drhtale i gledale ga očima punim pitanja.
„Hoće li se mama vratiti?“ upitala je mala Joy, dok su joj zubi cvokotali od hladnoće. Adrian je smirio decu i obećao im: „Ne večeras, ali ja sam tu i nikada vas više neću ostaviti.“
- Te noći Adrian nije spavao. Dok su deca mirno disala, on je ostao budan i duboko razmišljao. Sutradan je pozvao advokata. Razvod. Ponovo je morao da se suoči sa svim onim što je sledeće, jer povratka više nije bilo.
Dani su bili haotični, ali on je brzo naučio kako da se brine o svojoj deci: spremao je doručke, pleo im pletenice i pričao priče pre nego što su zaspale. Biznis je morao da čeka – najvažnija stvar mu je sada bila deca. Počele su ponovo da mu veruju. Smejale su se, crtale i ponekad ga pitale da ih vozi u park.
Jednog dana, dok su zajedno pekli kolače, zazvonio je telefon. Laura je bila na vratima, plačući, s torbicom u ruci. „Adriane, možemo da razgovaramo?“ izgovorila je tiho. Pogledao je decu, koje su bile umrljane brašnom, i stao ispred njih. „Nema o čemu da pričamo,“ odgovorio je čvrsto. „Deca su kod kuće, tamo gde pripadaju.“
Laura je počela da plače, ali Adrian nije popustio. Vrata su se zatvorila, i njihov susret je bio gotov. Meseci su prolazili, a kuća, koja je nekada bila tiha i hladna, sada je bila ispunjena zvucima smeha, muzike, mirisima kolača i crteža na frižideru.
- Jedne večeri, dok je posmatrao kako njegove tri ćerke mirno spavaju u istoj sobi, shvatio je da možda nije išao putem koji je planirao, ali je na kraju dobio nešto vrednije – svoju porodicu. Stajao je pred ogledalom, gledajući svoj odraz. Nije više video muškarca kojeg je žena napustila. Video je oca koji je ostao. I to je bilo dovoljno.
