Kada se govori o ljubavi koja ne poznaje granice, onda se misli na priče poput one koju dele Klodijana i Duško Maraš.Više donosimo u nastavku teksta…
Njih dvoje upoznali su se gotovo slučajno, 6. marta 2013. godine, zahvaljujući kumovima. Već posle mesec i po dana odlučili su da stanu pred oltar i započnu zajednički život. Mnogi bi rekli da je to prebrzo, ali njihov brak traje već jedanaest godina i dokaz je da iskrena osećanja ne traže vreme, već hrabrost.
- Klodijana je tada došla iz Albanije u selo Goševo na Goliji, u dom svog supruga. Razlike su bile očigledne: godine, vera, jezik, kultura. Sama priznaje da je osećala strah od nepoznatog, jer nije znala kako će je dočekati nova sredina. Prvi dani bili su puni nesigurnosti, ali kako su prolazile godine, granice su nestajale. Ljubav i podrška koju je dobijala od Duška bile su dovoljna snaga da zaboravi na sve prepreke. Njegove sestre dočekale su je kao rođenu, sa suzama radosnicama, i to pamti kao trenutak u kome je shvatila da je stigla kući.
Život na Goliji nikada nije bio lak. Njihova stara kuća nije imala ni vodu ni kupatilo, zime su bile surove, a putevi često neprohodni. Ipak, Klodijana je ponavljala da materijalne stvari nisu merilo sreće. Za nju i Duška pravo bogatstvo bile su ćerke – njih pet, svaka sa svojim osmehom i radošću. Najstarija sada ima deset godina, najmlađa jedva više od godinu dana. Njihova deca svakodnevno prelaze trinaest kilometara da bi stigla do škole, ali u njihovom domu nikada ne manjka topline i zajedništva.
- Klodijana se u početku plašila majčinstva, bila je mlada i neiskusna. Ali kada je rodila prvo dete, sve se promenilo. Uz Duškovu podršku i pomoć porodice, naučila je da se snalazi i pronašla sigurnost. Kaže da su joj tada shvatanja o ljubavi i porodici postala jasna – ono što ih drži nije novac, već snaga da zajedno podnesu sve teškoće.
Nažalost, Klodijana nikada nije upoznala Duškove roditelje, ali oboje su odlučili da izgrade sopstveni dom. Znali su da je to gotovo nemoguće samo od njihovog rada, ali nisu prestajali da sanjaju. Taj san postao je stvarnost zahvaljujući humanitarnima i ljudima dobrog srca. Organizacija „Srbi za Srbe“ i pevačica Dragana Mirković pomogli su im da završe kuću. Za samo sedam meseci stara trošna kuća zamenjena je novim toplim domom. Kada su se uselili, Klodijana je rekla da to nije samo zid i krov, već simbol njihove upornosti i dokaz da u svetu još ima dobrote.
- Njihov svakodnevni život i dalje nije jednostavan. Deca pešače kroz sneg, sredstva su skromna, a luksuz za njih ne postoji. Ali ono što ih izdvaja jeste vedrina s kojom prihvataju sve prepreke. Njihov dom odjekuje smehom i pesmom, jer deca nikada ne osećaju teret odricanja. Za Klodijanu i Duška osmeh njihovih devojčica najvrednija je nagrada.
Klodijana često kaže da u njihovom životu ništa nije savršeno, ali je zato puno ljubavi. Za nju, najveća sreća je to što se svaki dan budi pored čoveka na koga se može osloniti. Ona i Duško su dokaz da prava ljubav ne poznaje granice ni prepreke. Kada dvoje ljudi veruju jedno drugome, kada su spremni da se bore rame uz rame, tada nijedna planina nije previsoka, nijedna zima preduga, nijedna kuća previše trošna.
Njihova priča dirnula je mnoge upravo zato što pokazuje da sreća ne leži u bogatstvu, već u hrabrosti i istrajnosti. Posle jedanaest godina zajedničkog života, Klodijana i Duško i dalje hodaju zajedno istim putem, noseći u srcima veru da će njihova deca, odrasla u ljubavi i slozi, sutra poneti najvrednije nasleđe.
- To nasleđe nije imovina ni luksuz, već osećaj da prava sreća dolazi iznutra, iz topline doma i iz ljubavi koja prkosi svakoj teškoći. Njihov život na Goliji možda deluje skromno, ali on je ujedno i bogat dokaz da se sve može prevazići kada dvoje ljudi stoje jedno uz drugo i kada u srcu nose zahvalnost i veru u bolje sutra.
