Danas Vam donosimo jednu zanimljivu pricu koja se cita u dahu…..
- Na privatnoj pisti u Dalasu stajao je luksuzni avion spreman za polazak. Reflektori su obasjavali metalnu površinu, motori su brujali, a osoblje je nervozno gledalo na sat. Ričard Kol, milijarder i vlasnik niza kompanija, koračao je prema stepenicama okružen telohraniteljima. Za njega je to bio običan dan, još jedno poslovno putovanje do Njujorka gde ga je čekao sastanak sa senatorom. Sve je delovalo rutinski, kao i stotinu puta ranije.
Ali onda se začuo krik.
„Ne ulazite! Eksplodiraće!“
Na drugoj strani ograde stajao je mršav dečak, u prljavoj majici i poderanim farmerkama. Imao je možda četrnaest godina, lice mu je bilo umorno, ali oči pune straha. Mahao je rukama, očajnički pokušavajući da skrene pažnju.
Jedan telohranitelj se namrštio. „Samo klosar, gospodine. Idemo dalje.“
Pilot je dodao: „Avion je pregledan jutros. Sve je u redu.“
Ali Ričard je zastao. Bio je čovek koji je retko slušao instinkte, naviknut da se oslanja na brojke i izveštaje, ali ovog puta nešto ga je nateralo da ne napravi sledeći korak. Pogledao je dečaka i viknuo: „Kako znaš?“
„Video sam ih sinoć! Stavljali su nešto ispod aviona! Ako poletite, svi ćete poginuti!“
Osoblje se nasmejalo, asistentkinja nervozno šapnula: „Molim vas, ne gubimo vreme.“ Ali Ričard je podigao ruku. „Zaustavite sve. Želim da avion bude ponovo pregledan.“
Mehaničari su stigli i počeli da pretražuju svaki deo. Posle dvadeset minuta jedan od njih je sišao, bled kao kreč, u rukama noseći metalnu kutiju sa kablovima i tajmerom. Eksploziv.
Nastao je haos. FBI je obavešten, pista zatvorena, novinari su već kružili oko aerodroma. A dečak, onaj koji je prvi viknuo, stajao je i dalje na ogradi, miran kao da je znao da će biti u pravu.
- Sat vremena kasnije, u improvizovanoj prostoriji za ispitivanje, Ričard je sedeo preko puta njega. „Kako se zoveš?“ pitao je. „Ethan,“ odgovorio je dečak tiho. „Kako si znao?“ „Ponekad spavam blizu hangara,“ objasnio je. „Video sam dvojicu kako se motaju oko aviona. Nisam znao šta rade dok nisam video kutiju. Kad sam vas video jutros, znao sam da moram da vičem.“
„Zašto nisi otišao u policiju?“
„Ko bi mi verovao? Samo sam beskućnik.“
Ričard ga je posmatrao. Njegove reči su zvučale uverljivo, ali bilo je nešto previše smireno u njegovom tonu, kao da je unapred spremio odgovor.
Kasno uveče, agent FBI-ja doneo je izveštaj. „Na sigurnosnim kamerama nema nikoga osim njega. Niko drugi nije viđen kod hangara prošle noći.“
„Samo on?“ upitao je Ričard.
„Samo on.“
Ričard se ukočio. Ako je dečak zaista video atentatore, gde su njihovi tragovi? A ako nije, zašto su kamere zabeležile samo njega?
U glavi su mu se ređale mogućnosti. Možda je Ethan bio slučajni posmatrač koji je imao sreće. A možda je bio deo igre — klinac koji je znao tačno kada da vikne, dovoljno da ga proglase herojem, a zapravo pijun u rukama nekog mnogo moćnijeg.
Nije mogao da spava te noći. Sedeo je kraj prozora svog apartmana i razmišljao: ako je dečak umešan, zašto bi mu spasao život? Ako nije, zašto mu se čini da zna više nego što govori? U oba slučaja, Ričard je shvatio da od sada ništa ne sme da uzima zdravo za gotovo.
- Sutradan je doneo odluku. Ethan neće biti vraćen na ulicu. Ne zato što mu veruje, već zato što mora da ga drži blizu. Ako je dete nevino, možda će mu pomoći da otkrije ko je želeo njegovu smrt. Ako nije, tada će bar znati gde mu je neprijatelj.
Kada je dečaka smestio u automobil i poveo sa sobom, Ethan je samo tiho rekao: „Nisam vam spasao život dok ne nađemo one koji su to uradili.“
Ričard je pogledao u retrovizor. Te oči nisu bile oči običnog beskućnika. I dok se auto udaljavao sa piste, znao je jedno — istina je tek počela da se otkriva, a ono što sledi moglo bi da bude još opasnije od bombe ispod aviona,
