U danasnjem clanku Vam donosimo jednu priču koja e ćita u dahu….
- Bilo je to prolećno veče, miris jasmina širio se dvorištem stare vile na obali reke. Ljudi su nazdravljali, muzika je svirala, a Leona je stajala u beloj haljini, sigurna da je pronašla
svoju sreću. Bio je to njen dan. Ali i najlepši trenuci umeju da nose senku.
Njena sestra, Mila, podigla je čašu i sa onim svoji
m poznatim poluosmehom rekla:
„Naša Leona je uvek bila posebna. Mogla je da izabere doktore, advokate, poslovne ljude… ali eto, ona je odlučila da se uda za jednog čoveka iz sela, vrtlara.“
Neko se nakašljao, neko je spustio pogled u tanjir. Reč „vrtlar“ izgovorila je tako da je zvučala kao uvreda.
Leona je osetila kako joj u grudima raste pritisak. Pored nje je sedeo Jovan, čovek zbog kog je disala lakše, onaj koji je znao imena svakog drveta i svake zvezde. Ćutao je, ali njegove oči govorile su dovoljno.
- Kada je njihov otac, Marko, ustao da govori, njegov ton je bio leden:
„Moja ćerka je uvek imala snove. Velike, svetle snove. Ali eto, odlučila je da ih zakopa u zemlju. Da li je to izbor ili zabluda? Ne znam.“
Reči su padale kao kamenje.
- Leona je osetila da joj ruke drhte, ali je ustala. Podiže čašu vode, ne vina. „Porodica nije tu da nas gura u smeru svojih ambicija,“ rekla je. „Porodica je tu da nas drži kad padnemo i da se raduje kad ustanemo. Ako to ne može, onda čemu sve ovo?“
Muzika je prestala. Tišina je visila među lusterima. Mila je stisla usne, otac je skrenuo pogled.
Kasnije, kad se svetla pogasiše, Mila je prišla. „Ako ti je stalo do nas,“ šapnula je, „prodaćeš imanje. Andrej je u dugovima. Samo tvoja zemlja može da ga spase.“
Leona je progutala knedlu. Imanje je bilo sve što su ona i Jovan imali – ne samo kuća i polje, već i koreni, budućnost, njihovo mesto pod suncem.
„Ne traži od mene da biram između vas i njega,“ rekla je.
„Ako ne izabereš,“ odbrusila je Mila, „već si nas izgubila.“
Dani su prolazili, pozivi stizali, pretnje skrivene u „brizi“. Majka je plakala na telefonu. Otac je slao poruke pune osude. Jovan je ćutao, ali svake večeri je palio lampu u radionici i radio dok mu ruke nisu bile crne od zemlje.
A onda je jednog jutra stiglo pismo iz notarske kancelarije. Leona ga je otvorila drhteći. U njemu – testament njene pokojne bake. Pisalo je da je imanje, još pre mnogo godina, prepisano na Leonino ime. Ne na Marka, ne na Milu, nikoga drugog. Samo njoj.
Svet joj se na trenutak zamaglio. Sve njihove reči, pritisci, ucenjivanja – bili su bez osnova. Zemlja nikada nije ni bila njihova da je traže.
Kada je istina izbila na sto, Mila je ostala bez daha. „Ona je to sakrila od nas?“ pitala je, glasom između besa i neverice.
Otac je ustao i izašao bez reči.
- Leona nije slavila pobedu. Samo je osećala tiho olakšanje, kao da joj je neko skinuo kamen sa grudi. Pogledala je Jovana, a on je klimnuo glavom. „Znao sam,“ rekao je. „Ona ti je uvek verovala.“
Te večeri, dok su sedeli na pragu kuće i posmatrali vatromete s obale, Leona je šapnula: „Mislila sam da će mi danas slomiti srce. A zapravo su mi ga oslobodili.“
Jovan je stegao njenu ruku. „Nek puca ko hoće, nek govori ko šta želi. Naša zemlja, naš život. To je jedino što je istina.“
I prvi put posle mnogo dana, Leona se nasmejala od srca, znajući da više nema čega da se plaši.
