Radila sam kao spremačica dugi niz godina, često jedva sastavljajući kraj s krajem. Bilo je to vreme kada su ljudi samo brinuli o svakodnevnim potrebama, a sve ostalo delovalo je daleko i nevažno…..
Moj posao je bio prost, ali potreban, kao i mnogi drugi u tom vremenu.
Međutim, jedno od mojih redovnih mesta bilo je kod bake Zorke, usamljenene penzionerke koja nije imala nikoga osim sebe.
- Niko od njenih bližnjih nije bio tu, a ona je bila osoba koja je preživela mnogo, ali je na kraju ostala sama, bez porodice koja bi je obasjavala ljubavlju.
Baka Zorka bila je čudljiva. Ponekad je bila neprijatna, tvrdoglava, a neki su govorili da je bila i zla. Ali nisam mogla da se otmem osećaju da je tu, u njenoj samoći, postojala tuga koja je duboko ukorenjena. Iako nije imala decu, bila je nečija mama, nečija žena, nečiji svet. Često je pričala o prošlim vremenima, o porodici koju je imala, o ljubavi koju je nekada znala. To su bile priče koje je ponavljala iz dana u dan, kao da je pokušavala da se podseti na to što je nekada bilo. A onda bi odjednom, kao da ništa nije bilo, prešla na nešto drugo – o tome kako je jedino što je ostalo miris svežeg hleba i zvuk starog radija.
- Baka je bila čudna, ali bila je jedina koju sam imala u tom trenutku. Niko drugi nije tražio ništa od mene osim nje. Nosila sam joj kolače koje sam pravila, slušala iste priče koje je ponavljala svakog dana, trpila njene ispade i ljutnje. Iako su ti trenuci ponekad bili teški, u njima sam ipak nalazila neku vrstu udobnosti. Možda nije bilo ljubavi u tradicionalnom smislu, ali bila je to prisnost, neka vrsta neizgovorene pažnje koja je postojala među nama.
Zorka je imala svoje godine i znala je da vreme prolazi. Znala je da neće večno biti tu, iako nikada nije govorila o smrti. Ipak, sve je delovalo kao da je čekala. Verovatno je samo želela nekog ko će biti prisutan, koji će joj biti blizak i setiti se nje, iako je onaj svet van njenog stana bio zauzet vlastitim brigama.
- Kad je umrla, nisam otišla na sahranu. Moram biti iskrena, nisam osećala tužnu povezanost, ni žalost. Mislila sam da je sve bilo samo prolazna stvar, da sam bila tu, ali da nisam imala nikakvu duboku vezu s njom. Bila je starija, njeno vreme je prošlo i njeno ime na spisku ljudi koji su je poznavali bio je samo još jedan u nizu. Da, bila sam tu, ali nisam shvatala značaj svega toga. Možda mi je jednostavno bilo lakše da se distanciram. Nisam ni znala da je stvarala prostor za mene u svom životu, da je možda zapravo tražila nekog da je razveseli, da joj donese malo svetla u njene tmurne dane.
A onda, nekoliko dana nakon njene smrti, na moja vrata je došao advokat. Nisam znala šta da mislim. Držao je u rukama pismo, izgovorio njeno ime, i onda je počeo da objašnjava da mi je Zorka ostavila sve što je imala. Bilo je to nešto što nisam očekivala. Kroz njegove reči, doznałam da je baka Zorka imala puno više od onoga što sam pretpostavljala. Ne samo da je ostavila stvari, već je u svom testamentu napisala da sve ide meni. Njene reči bile su jednostavne, ali duboke. „Tebi koja si bila tu, kada niko nije, neka ti ovo bude podsetnik da nikada nisi bila samo ime na spisku.”
- Shvatila sam tada koliko sam bila u krivu. Baka Zorka, koja je živela u svom svetu, zapravo je gledala na mene kao na nekog ko joj je bila važan. Iako sam smatrala da nisam bila ništa više od osobe koja je obavljala posao, ona je to videla drugačije. Bio je to trenutak kada sam shvatila da male stvari – kao što su razgovori o prošlim vremenima, smeh ili čak samo prisustvo u njenim tišim trenucima – zaista mogu značiti mnogo.
Zorka mi je ostavila njen stari drveni sto, sto za kojim je svakodnevno sedela i pričala svoje priče. Taj sto je postao moj podsetnik na to da i najmanje stvari koje činimo u životima drugih mogu ostaviti snažan trag. Taj sto mi je postao simbol sećanja na sve što sam možda propustila da shvatim ranije. Ona je želela da je setim, da zna da nije bila zaboravljena. Iako nije imala nikog, njena prisutnost bila je i dalje tu, kroz sećanja i te male gestove pažnje koje smo delile.
- Zorka mi je pokazala da ljubav i sećanje ne dolaze u velikim pakovanjima. Ponekad je to samo sto sa pričama i kolačima, sa tihim trenutkom razumevanja.
