Popodne je bilo mirno, gotovo beživotno, kada se sedmogodišnja Ema Parker vraćala iz škole. …….
Njen mali ružičasti ranac poskakivao je uz ritam njenih koraka dok je zamišljala kako će svom ocu pokazati crtež koji je tog dana nacrtala — porodicu ispod velikog, nasmejanog sunca.
Ulica kojom je obično prolazila vrvela je od života. Deca bi se igrala oko klupa, komšije bi glasno razgovarale, a kućni ljubimci bi veselo saletali prolaznike. Toga dana, sve je bilo drugačije. U vazduhu je lebdela neopisiva tišina.
- Kada se približila ulazu svoje zgrade, pogled joj je privukla tamna figura. Muškarac je stajao mirno, delimično sakriven pod tamnim kaputom. Iako ga je videla samo periferno, nešto u njenom srcu se stegnulo. Nije znala tačno šta, ali instinktivno je osetila da nešto nije u redu. Setila se razgovora sa ocem, onog koji su vodili jedne večeri kada je pitala zašto uvek proverava brave i svetla pre spavanja. Tada joj je rekao da svetlo i glas mogu spasiti život. „Ako ikada osetiš da nisi bezbedna, napravi svetlo i napravi buku. Ljudi će čuti i pomoći“, ponavljao je uvek, gotovo kao pesmu.
U trenutku kada se taj nepoznati muškarac trznuo, kao da je hteo da joj priđe bliže, Ema je reagovala brzo. Utrčala je u ulaz, pritiskala prekidače kako bi upalila sva svetla u hodniku i snažno lupala po vratima stanova. Vikala je iz sveg glasa:
– Upomoć! Molim vas, pomozite!
Njeni krici bili su dovoljni da se vrata otvore. Komšije su istrčale iz stanova, a muškarac je nestao pre nego što je iko uspeo da ga sustigne. Ema je bila preplašena, ali živa i neoštećena. Kada je o svemu ispričala svojim roditeljima, njen otac ju je samo čvrsto zagrlio. „Uradiła si sve kako treba. Bila si hrabra“, rekao joj je dok je gledao u njene suzne oči.
Njena priča dospela je i do policije, koja je po opisu brzo identifikovala sumnjivu osobu. Ema je pomogla da se spreči moguć zločin samo zato što je verovala u ono što su je roditelji učili — da strah ne znači tišinu, već poziv u pomoć. Od tog dana, njen otac ju je lično vodio do škole. Ne zato što joj je oduzeo slobodu, već da joj pokaže da nikada nije sama i da će je uvek štititi.
- Ova priča postala je važna lekcija ne samo za malu Emu i njene roditelje, već i za sve one koji su je čuli. Podsetila je mnoge roditelje da prava zaštita počinje razgovorom. Deca ne moraju da ćute kada ih nešto plaši. Njihovi instinkti često govore više nego bilo koja logika. Roditelji treba da nauče svoju decu da je u redu reći: „Nisam siguran“, „Ovo mi se ne sviđa“ ili „Plašim se“.
Otvoren razgovor gradi poverenje. Kada dete zna da neće biti osuđeno, već zaštićeno, ono će uvek potražiti pomoć. Važno je naučiti dete da ima glas — glas koji vredi, koji može probuditi pažnju i imati moć da spase. Strah postaje manji kada se izgovori. A snaga raste kada se sa drugima podeli.
- Jednog dana, u školi, učiteljica je pitala učenike da podele čime su najponosniji. Kada je došao red na Emu, ona je tiho rekla: „Ponosna sam što sam se plašila, ali nisam ćutala.“ Njene reči su odjeknule tišinom učionice i naterale sve da razmisle. Hrabrost ne znači da se strah ne oseća. Hrabrost znači delovati uprkos strahu. Čak i najmanji glas može naterati tamu da se povuče.
Priča o Emi podseća nas da sigurnost nije zid od betona ili zaključana brava. Prava sigurnost se gradi poverenjem, otvorenošću i podrškom. Dokle god deca znaju da mogu reći ono što osećaju, dokle god znaju da ih neko sluša i da ih niko neće osuđivati, ona nikada nisu sama. I kao što je pokazala mala Ema — ponekad je potrebno samo jedno upaljeno svetlo i jedan hrabar glas da promeni sve.
