Velimir je čitav svoj život posvetio ideji o boljoj budućnosti za svoju porodicu. I dok su godine prolazile, on je gradio ne samo svoju karijeru u inostranstvu, već i san o domu u rodnom selu, domu koji je zamišljao kao utočište za svoju decu,,,,,
Dugi niz godina, radio je u Minhenu, daleko od svega što je znao i voleo. Svako jutro bi doručkovao paštetu na hladnim skelama, dok su mu misli bile okrenute ka jednom cilju – kući koju će graditi za svoju porodicu.
Ali nije znao da je sve to zapravo bila iluzija.
Zamišljao je da će, kad se vrati, biti okružen sinovima, unucima, smehom i toplinom doma. Verovao je da će se napokon ostvariti kao otac, da će njegova žrtva imati smisla, da će kuća koju je gradio biti puno mesto, ispunjeno ljubavlju i zajedništvom. Ali kada je napokon otišao u penziju, sve njegove nade su se srušile kao kula od karata.
- Njegovi sinovi, koji su odrasli u Nemačkoj, odbili su da se vrate. Nasmešili su se kroz telefonske ekrane, govoreći da bi bilo bolje da ostane u svom „mirnom selu“ i da nastavi svoj život, dok oni žele ostati tamo gde su izgradili svoj život. Jedan od njih je čak domovinu nazvao „vukojebinom“, rečima koje su mu urezale u srce duboku ranu. To je bio trenutak kada je shvatio da ništa što je radio nije bilo dovoljno. Kuća je stajala prazna, zidovi su se čudno smanjivali, a on je ostao sam.
Bilo je to vreme kada su ga napustili snovi i verovanje da je sve što je radio bilo vredno truda. Zatvorio je vrata velike kapije, spustio roletne, a onda otišao u malu ljetnu kuhinju u dvorištu, odlučujući da više nije potrebno da bude deo tog života koji mu više nije donosio ništa sem bola. Verovao je da se ništa više ne može popraviti.
Dani su prolazili u tišini. Jovan je živeo kao senka onoga što je bio. Njegovo srce bilo je toliko izmučeno gubicima da više nije imao snage da sanja o nečemu boljem. Kuća, koja je trebalo da bude temelj njegove budućnosti, postala je samo mračan podsetnik na sve ono što je izgubio.
- I onda, jedne olujne noći, desilo se nešto što nije mogao da objasni. Bio je to trenutak kada je pomislio da je potpuno izgubio kontrolu, kada je samo hteo da zaboravi sve. I dok je stajao na pragu svoje kuće, pogleda je bio usmeren ka trećem spratu. Tamo, u tami noći, nešto se pomerilo. Neko svetlo je iznenada zasjalo. Zadrhtao je, iznenađen, jer nije mogao da objasni šta je to. Znao je da kuća nije imala nikakvu električnu energiju u poslednjim mesecima, a svetla su se upalila kao znak da nešto nije u redu.
Jovan je odlučio da ode do gore, iako su svi njegovi instinkti govorili da to ne bi trebalo da radi. „Možda su to samo senke prošlih dana“, pomislio je, ali ipak je krenuo prema stepenicama, svestan da bi mogao da otkrije nešto potpuno neočekivano. U tom trenutku, nije se plašio lopova, nije bio zabrinut za imanje, niti za kuću. To što je čekao bilo je mnogo važnije od svega što je imao.
- Došao je do trećeg sprata, ali nije mogao da veruje svojim očima. Niko nije bio tamo. Jedino što je mogao da vidi bio je stari, izbledeli okvir sa fotografijama koje su nosile priču o njegovom životu. Međutim, kada je pogledao pažljivije, primetio je nešto – na stolu je bio upaljen papirni fenjer, a pored njega je stajao mladi čovek. Bio je to nepoznat gost. Njegova oči su bile pune suza, a kroz njih je sijala iskrenost. Bio je to bivši radnik iz Nemačke, čovek koji je nekada radio sa njim, a sada se vratio iznenada, jer je čuo priču o Velimirovom životu.
- Nije bilo lopova. Bio je to samo neko ko je došao da mu pokaže da u životu nisu zidovi ti koji prave dom, već ljubav i ljudi koji u njemu žive. Jovan je shvatio, dok je gledao tog mladića, da su sve njegove žrtve imale smisla, jer su bile deo života. Bio je to trenutak otkrića, trenutak kad je shvatio da ljubav, podrška i zajedništvo nisu u stvarima koje gradiš, već u ljudima koji ih dele s tobom.
Jovan se nasmešio, sada mirniji, shvativši da dom nije samo fizički prostor, već mesto gde tvoje srce može biti ispunjeno, čak i kada se sve oko tebe čini izgubljenim.
