U životu postoje trenuci koji nas zaustave u mestu i promene sve ono što smo do tada mislili da znamo.Više u nastavku….
To nisu uvek događaji puni buke, već često dolaze u najtišem obliku, neprimetno, ali snažno.
Ponekad je dovoljan samo jedan zvuk da srce počne da kuca drugačije – zvuk koji podseća da još uvek postoji toplina i smisao.
Kada sudbina odluči da nam se obrati, neretko to učini glasom deteta.
- Taj glas je poseban, čist, neiskvaren i potpuno iskren. On prodire kroz slojeve koje smo gradili godinama – zidove sumnje, straha i razočaranja. Kada dete izgovori jednostavnu reč ili se samo nasmeje, u tom trenutku nestaje težina briga. Sve što nas je pritiskalo postaje manje važno, jer u jednom glasu osećamo podsvesnu poruku: da je život vredan ljubavi i da ga treba posmatrati očima punim nade.
Možda si dugo tragao za nečim što ti izmiče – sigurnošću, osećajem pripadanja ili mirom. Čini se da što više tražiš, to si dalje od cilja. A onda, neočekivano, dok prolaziš pored igrališta ili parka, čuješ kako neko dete izgovara tvoje ime ili te jednostavno pogleda sa osmehom koji ne traži ništa zauzvrat. I baš tada shvatiš da odgovori koje tražiš ne dolaze u velikim delima, već u malim znakovima koji dotaknu dušu.
- Detinjstvo koje si ostavio iza sebe počne da se vraća. Setiš se kako je bilo kada si verovao da je svet beskonačan i da nema granica za ono što možeš da postaneš. Setiš se sigurnosti koju ti je pružala ruka odrasle osobe, mirisa doma i smeha koji je ispunjavao prostor. Glas deteta budi te slike i vraća te tvojoj sopstvenoj iskonskoj veri da je sve moguće.
Nije važno da li je to tvoje dete ili nečije tuđe. Možda je samo slučajni prolaznik koji ti pokloni osmeh, možda mališan koji ti mahne dok ga roditelj vodi za ruku. Ali ono što jeste važno jeste da sudbina koristi te male glasove da nas podseti kako još uvek ima vremena da volimo, da oprostimo i da krenemo iznova.
Sudbina ne bira uvek velike geste da bi nam skrenula pažnju. Nekada su to jednostavne poruke – jedno „pogledaj“, jedno „slušaj“, jedno „veruj“. I kada ih prepoznamo, kada zastanemo i dopustimo sebi da ih čujemo, shvatimo da nismo sami i da nismo zaboravljeni. To je trenutak u kojem univerzum tiho progovara i govori nam da nas vodi, čak i onda kada mi mislimo da smo izgubljeni.
Detski glas je učitelj. On pokazuje kako strpljenje može da se rodi iz igre, kako iskrenost može da se živi bez potrebe da se prikriva i kako ljubav može postojati bez uslovljavanja. Kroz dete se prisećamo svega onoga što smo, tokom godina, zaboravili – radosti zbog sitnica, topline u najjednostavnijim gestovima i nade u novom početku.
Kada taj glas utihne i dete ode svojim putem, u nama ostaje osećaj da smo doživeli nešto posebno, nešto što nas je iznutra promenilo. Možda nismo ni znali da nam je potrebno, ali sada znamo da bez tog podsećanja život ne bi bio isti. Jer kad ti sudbina progovori glasom deteta, to nije prolazna slika – to je poziv da otvoriš srce, da vidiš lepotu sveta oko sebe i da poveruješ da čuda zaista postoje.
- Zato, sledeći put kada čuješ taj iskreni glas, zastani. Ne analiziraj, ne traži razloge. Samo slušaj. Možda je upravo tada sudbina odlučila da te podseti na sve ono što vredi i na to koliko ljubavi još uvek ima u tvom životu.
