Kao nezavisna žena, koja je gradila svoj život, odlučila sam da ne dopuštam nikome da ga upropasti…..
Imam svoj dvosoban stan u Budimpešti i dobar posao, i svi su znali da sam navikla na samostalnost.
Niko mi nije bio potreban da bih bila srećna. Međutim, biti sama nije uvek jednostavno, pogotovo u svetu u kojem se svi povezuju i dele svoje živote s nekim. Kad sam upoznala Andraša, pomislila sam da je možda došlo vreme da se zaista smirim i pronađem nekog s kim bih gradila budućnost.
Andraš je imao 41 godinu i bio je uređen, prijatan, komunikativan. Radovao se životu i govorio mi je sve ono što sam želela da čujem. Počeli smo vezu, a on je pokazao interesovanje za moju stabilnost i moj način života. Verovala sam da je on pravi, da će zajedno sa mnom ući u novu fazu života. Zamišljala sam nas kako gradimo zajedničku budućnost, maštajući o putovanjima i zajedničkim trenucima. Nisam ni sanjala da će se sve to okrenuti protiv mene.
- Jednog dana, dok je Andraš bio kod mene, saopštio mi je da je njegov ugovor o zakupu stana istekao. Pogledao me je pravo u oči i rekao: „Agi, zašto bih tražio novi stan? Mi ionako idemo u tom pravcu. Hajde da se uselimo zajedno. Sagradićemo život, uštedićemo za odmor i sve ćemo deliti. Pomogao bih ti u svemu.“ Bila sam dirnuta. Pomislila sam, „Zašto ne? Možda stvarno možemo sve to zajedno. Svi smo to želeli.“
Prva nedelja je bila gotovo idilična. Postavio je policu, nekoliko puta otišao po hleb i mleko. Bio je ljubazan, pažljiv, čak sam pomislila da je možda sve onako kako treba biti. Ali, ubrzo je sve krenulo po zlu. Andraš se brzo udomaćio. Prvi znakovi su počeli da se pojavljuju. Počela sam da dolazim kući, iscrpljena od posla, sa kesama u rukama, a on bi samo ležao na kauču. „O, Agika je stigla! Šta ima za večeru? Jesi li nešto kupila? Hoću nešto zasitno.“
- Zalihe hrane koje sam planirala da traju tokom cele nedelje, nestale su za dva dana. Počela sam da ga upućujem: „Andraše, možda bi i ti povremeno išao u kupovinu?“ Njegov odgovor je bio uvek isti: „O, kasni mi plata, možeš sada da kupiš, a ja ću prebaciti.“ Tako sam i trpela: nedelju, dve, tri, bez da nešto značajno menja.
Međutim, onda je usledio preokret. Andraš je došao kući u novoj košulji, sa novim kupovinama za teretanu, i još je naručivao skupu online pretplatu za igre. Shvatila sam da novca ima. Samo nije želeo da ga troši na zajedničke potrebe. Jela sam ja, a on je samo ležao. Troškovi života su počeli da se nagomilavaju, a Andraš je prestao da doprinosi bilo čemu.
Zadnja kap bila je račun za vodu. Andraš je voleo da uzima dugu kupku svako veče. Kad sam videla koliko je porasla cena, samo sam stajala u šoku. Moji troškovi su se višestruko povećali. Sve je bilo u mom trošku – kirija, računi, hrana, sredstva za čišćenje. A Andraš nije plaćao ništa. Razmišljala sam o tome, pokušavala da smireno donesem odluku, ali nisam mogla više da ćutim. Započela sam plan.
- Budući da sam knjigovođa, obožavam da organizujem brojeve. Napravila sam detaljan Excel obračun, u koji sam unela sve troškove: polovina tržišne kirije, voda, struja, grejanje, polovina mesečnih kupovina, trošak kućne hemije. Sve stavke bile su jasno navedene, tačno ono što je potrošeno za mesec dana.
Tada sam mu stavila odštampan list pred njega. On je bacio pogled na brojke, odmahnuo glavom i počeo da se smije.
„Šališ se, je l’ da?“, rekao je, zavalivši se na naslon stolice, sit. „Mi smo, na kraju krajeva, porodica! Kakva kirija? Kakva hrana?“
- Taj trenutak je bio ključan. Shvatila sam da nije bio partner u ovoj vezi, nego samo neko ko je tražio dobrobit. On je bio tu samo da iskoristi. Nisam htela da pravim scene, ali nisam mogla da dozvolim da nastavim ovo. Osećala sam da sam bila iskorišćena, da nisam bila voljena, nego samo pristupna mogućnost za luksuzne užitke.
Kao nezavisna žena, donela sam odluku. Raskinula sam sve s njim. Nije bilo lako, ali kada jednom postaviš uslove, kada jasno znaš šta zaslužuješ, nema više povratka,
