U današnjem članku vam pišemo na temu neobične kuće koja je godinama izazivala nevericu kod ljudi širom Srbije. Pogledajte…
Ovo je priča o jednom čoveku koji je slušao sebe, radio polako i strpljivo, i na kraju stvorio nešto što i danas izgleda kao mala čarolija iznad grada.
Dobrica, pekar iz Pirota, nije ni slutio da će njegova kuća jednog dana postati internet senzacija.
Za njega je to uvek bio samo dom, mesto gde je porodica na okupu i gde se svaka ideja, ma koliko čudna drugima delovala, pretvarala u delo. Kuću je počeo da gradi sredinom sedamdesetih godina, u vreme kada su ljudi više razmišljali kako da završe zidove nego šta će raditi sa krovom. Međutim, upravo taj krov postao je najposebniji deo cele priče.
- Kada je stigao do završetka krova, Dobrica je doneo odluku koju mnogi nisu razumeli. Umesto klasičnog rešenja, odlučio je da na vrhu kuće napravi zelenu oazu. Na krovu su se vremenom pojavile tuje, ruže, dunje i bršljan, a kasnije i žalosne vrbe koje su rasle iz godine u godinu, prkoseći sumnjama i komentarima okoline. Sve je rađeno postepeno, bez žurbe, sa puno pažnje i rada.
Još tada je govorio da mu je ideja bila da uradi nešto što se retko viđa, nešto što će imati dušu. Zemlje na krovu nije bilo mnogo, ali je bila pažljivo raspoređena. U sredini je sloj bio nešto tanji, dok je uz ivice imao više prostora. Izolaciju je radio sam, jer je želeo da bude siguran da će kuća ostati suva i stabilna. Godine su prolazile, a vlaga se nikada nije pojavila, što mu je bio dokaz da je verovao u pravu stvar.
U vreme kada je sve to započeo, društvene okolnosti nisu bile jednostavne. Sistem je znao da postavlja pitanja, pa je Dobrica morao da objašnjava kako je došao do onoga što ima. Ipak, on nije imao ništa osim kuće i ideje. Kada je dobio potrebna rešenja, otišao je u rasadnik i kupio dve male žalosne vrbe. Tada su bile tanke poput prsta, a danas su visoka stabla koja dominiraju krovom i bacaju hlad na terasu.
- Na tom istom krovu, tokom godina, nastao je pravi mali svet. Dobrica je za unuke napravio mali bazen za letnje dane, kako bi mogli da se rashlade i igraju bezbrižno. Tu je i natkrivena letnja terasa, mesto za odmor, razgovore i tišinu, ali i mali prostor koji podseća na zabavni park, gde su deca mogla da se raduju i stvaraju uspomene. Osim drveća, na krovu su rasli i razni cvetovi, ali i povrće koje je porodica zajedno negovala.
Naravno, mnogi su se pitali da li tolika stabla mogu ugroziti kuću. Dobrica je na ta pitanja uvek odgovarao smireno. Svestan težine, ali siguran u čvrstinu zemlje i konstrukcije, govorio je da nema straha. Čak je i skraćivao vrbe kada je smatrao da je potrebno, kako bi sve ostalo u ravnoteži. Njegovo poverenje u sopstveni rad bilo je jače od tuđih sumnji.
Vremenom je kuća postala atrakcija. Komšije i prolaznici često su zastajali, gledali u krošnje i pokušavali da shvate kako je sve to moguće. Mnogi su želeli da se popnu i vide terasu izbliza. Jedan komšija se čak šalio da će Dobrica, ako ikada bude odgovarao za grehe, odgovarati zbog te terase, jer ljudi hodaju ulicom gledajući u vrbe, ne pazeći kuda idu.
- Ova priča nije samo o drveću na krovu. Ona govori o upornosti, mašti i veri u sopstvenu ideju. Dobrica nikada nije gradio da bi impresionirao druge, već da bi stvorio prostor u kojem će se njegova porodica osećati lepo. Upravo zato njegova kuća i danas izaziva divljenje. Ona pokazuje da se uz trud i strpljenje mogu pomeriti granice, čak i onda kada svi misle da je nešto nemoguće.
- Na kraju, krov Dobričine kuće nije samo krov. On je simbol jednog drugačijeg pogleda na život, gde se priroda i dom spajaju u jedno, a snovi se sade polako, baš kao drveće, sa verom da će jednog dana izrasti u nešto veliko.
