Mama me je ostavila kad sam imala 8 godina

U današnjem članku želimo  sa vama emotivnu podjeliti snažnu priču o odrastanju bez majke i bolnim trenutnim susretima s prošlošću. U nastavku više…

Ova priča osvetljava put kroz tugu, oprost i, na kraju, slobodu koju je mlada žena pronašla u sebi.

Imala sam samo osam godina kada me je mama napustila, ostavljajući me u tom trenutku da se suočim sa gubitkom koji nisam mogla razumeti.

• Sećam se svakog trenutka tog dana — reči koje je izgovorila, suza koju sam progutala, i tišine koja je nastala kad je zatvorila vrata iza sebe. Mama je rekla da je napravila pogrešan izbor udajom i da nisam deo njenog života. Objasnila je da je premlada, da je rodila prerano, i da ne želi da nosi odgovornost zbog toga. Ta hladnoća u njenim rečima bila je nešto što nikada nisam mogla da shvatim. Kao dete, jednostavno nisam mogla da shvatim kako neko može napustiti svoje dete, a da još to opravda sa takvim razlozima.

Kuća je postala tiha, previše tiha. Tata je preuzeo sve, iako nikada nije bio mnogo emotivan u svojim rečima. Bio je tih, strpljiv, i sve je pokazivao kroz svoja dela. Uveče bi me tešio kada bih se probudila iz sna u kojem je mama bila tu, donosio mi doručak u krevet kada bih bila tužna, i učio me da verujem u sebe, čak i kada je sve delovalo beznadežno. Nikada nije govorio loše o mojoj majci, uprkos tome što je imao puno razloga. Samo je tiho uzdahnuo i rekao: „Neki ljudi ne znaju šta imaju dok to ne izgube.“

• Kako sam odrastala, naučila sam da živim sa tom prazninom. Ali nije nestala, ta praznina nije bila nešto što bih mogla potpuno popuniti. Svaki rođendan, svaka školska priredba, svaka diploma — svaki put bih pogledala u publiku i pitala se: “Da li bi ona došla da me vidi, makar izdaleka?” I nikada nije. Tata je bio moj heroj, on je bio moj oslonac. Radio je dva posla da bih mogla da studiram, da imam sve što mi je potrebno i da nikada ne osetim manjak ljubavi. On je bio moj temelj.

• Ali onda se dogodilo nešto što je ponovo otvorilo rane koje sam mislila da su zarasle. Posle više od dvadeset godina, moja mama je došla do mog stana. Nije je bilo teško prepoznati, izgledala je starije, umornije, a oči su joj bile pune suza. Rekla je da ju je muž izbacio, da nema gde da ide, da nema novca i da joj je potrebna pomoć. Stajala sam na pragu, zbunjena, dok su mi se u glavi vrteli svi trenuci mog detinjstva, svi trenuci čekanja. Sada, kad je bila tu, nisam znala šta da kažem. Deo mene je želeo da je pusti unutra, da joj pružim utočište. Drugi deo mene je bio pun besa i bola.

Pitala sam je da li se seća šta mi je rekla kada je odlazila. Spustila je pogled, rekla je da je tada bila mlada i glupa, da nije znala šta radi i da se kaje. Rekla je da bi sve dala da može da vrati vreme unazad. Ali vreme se ne može vratiti. Prošlost se ne može izbrisati, ni godine tišine, ni svi oni momenti koje je prokockala.

Rekla sam joj da ne mrzim nikoga, ali da ne mogu da zaboravim. Moja ljubav prema njoj je umrla onog dana kada je odlučila da je sopstveno dete teret. Nema granice između praštanja i samoponiženja. Nije bilo mržnje, ali nije bilo ni utočišta za nju. Zatvorila sam vrata tiho, bez suza, bez vike. Osećala sam neku čudnu smirenost, prvu pravu slobodu u životu — ne kao devojčica koju su napustili, već kao žena koja zna svoju vrednost.

• Kasnije sam pozvala mog tatu i ispričala mu sve. Samo je ćutao nekoliko sekundi, a onda je rekao: „Ponosan sam na tebe.“ U tom trenutku shvatila sam da on nije samo otac, on je moja porodica, moj dom. Možda nikada neću shvatiti zašto je mama otišla, ali sada znam da neki ljudi jednostavno nemaju kapacitet da vole bezuslovno. Moj mir sada leži u tome što ne nosim mržnju u sebi, već zahvalnost prema onima koji su ostali. Tata, hvala ti za svaki dan koji si bio tu. Naučila sam da ljubav ne mora dolaziti od oba roditelja da bi bila iskrena — dovoljno je da dolazi od srca koje nikada ne odustaje.