U današnjem članku, priča o Sofiji, devojčici koja je mislila da je sve protiv nje, ali je sudbina imala drugačiji plan. ……
- Kiša je neumorno padala te hladne jesenje noći dok se Sofija vraćala sa sahrane svog oca. Njene cipele bile su mokre, haljinica zalepljena za noge, a u rukama je čvrsto stezala svog pohabanog medu – jedinu uspomenu na roditelje koje je izgubila. Kada je kročila u kuću, nije naišla na utehu. Njena maćeha, Carmen, gledala ju je sa prezirom i odmah stavila do znanja da Sofija više nije deo tog doma.
„Skini te blatnjave cipele,“ oštro je rekla, „ovde više nemaš mesta.“ Pre nego što je Sofija uspela da shvati šta se dešava, Carmen ju je zgrabila i prosula kofu ledene vode preko nje, dok je Roberto, očev mlađi brat, stajao pored i podsmevao se: „Gledaj je, kao mokro kuče. Ovo više nije tvoj dom.“ Sofija je stajala drhteći, držeći svog medu, dok je kiša hladila njeno telo.
U tom trenutku, pred kapijom se začulo škripanje guma. Crni luksuzni automobil se zaustavio, a iz njega je izašao muškarac u tamnom kaputu. Njegove oči su odmah primetile uplakanu devojčicu. Koracima odlučnim i sigurnim prišao joj je, ne obraćajući pažnju na blato koje je prskalo sa njegovih skupocenih cipela. Spustio se na kolena, ogrnuo Sofiju svojim kaputom i upitao je nežno: „Kako se zoveš?“
„S-Sofija,“ prošaptala je kroz suze. „Izbacili su me… uzeli mi medu.“ Njegovo lice je zateglo besom, a glas je postao hladan dok se obraćao Carmen i Robertu. „Zovem se Esteban Morales,“ rekao je odlučno. „Ja sam prijatelj pokojnog Ricarda i njegov advokat. Sve što je Ricardo ostavio – kuću, kompanije, račune – pripada Sofiji. Vi ovde nemate nikakva prava.“ Carmen je za trenutak pobledela, pokušavajući da ospori njegove reči, ali Esteban je smireno objasnio da njen zakonski deo postoji, ali da kuća i glavni kapital pripadaju detetu. „Ako još jednom pokušaš da joj naudiš, pozvaću policiju,“ dodao je, izvlačeći telefon.
- Roberto i Carmen, besni i nemoćni, morali su da se povuku. I dok su odlazili, Sofija je čvrsto držala kaput koji joj je Esteban pružio, osećajući se po prvi put sigurno. On joj je vratio njenog medu, sav u blatu, ali sada bio simbol zaštite i doma. „Ovo je tvoj dom sada,“ rekao je. „I ja ću se postarati da nikada više ne budeš sama.“
- U narednim danima, Esteban je organizovao sve što je Sofiji bilo potrebno – dadilju, učiteljicu, sve što bi joj omogućilo da odrasta bez straha i u ljubavi. Kuća koja je nekada bila mesto bola, postala je sigurno utočište. Sofija je polako učila da veruje ljudima, da se smeje i da ponovo oseća mir. Godinama kasnije, kada je završila školu, stajala je pred Estebanom sa diplomom u rukama. „Ovo je i tvoja zasluga,“ rekla je osmehujući se. „Pokazao si mi da nisam sama i da vredim.“
Esteban je samo klimnuo glavom, a oči su mu bile vlažne. „Tvoj otac je želeo da budeš jaka. I uspela si.“ Tog dana, u velikoj kući koja je nekada bila mesto straha i tuge, slavilo se – Sofija je konačno imala dom i sigurnost. Pravda je pobedila, a ljubav i zaštita Estebana pokazale su da i najteži trenuci mogu završiti srećno kada neko veruje u vas.
