O njenom životu se zna dosta, a interes za to datira još iz vremena bivše Jugoslavije. Mnogi su je smatrali jednom od najljepših žena u to vrijeme, a njen ljubavni život ima i više nego zanimljivih detalja koje nikada nije krila od javnosti.
Lola Novaković je bila veoma važna i uživa poštovanje u okviru jugoslovenskog muzičkog okvira, ali je neizbrisiv izgled ostavlja. Sama njena izvedba, pesma i priznanja nisu samo očarali prepuno mnoštvo, već i malobrojne koji su obratili pažnju, postavljajući je kao jasan simbol umetničke posvećenosti i muzičke izvrsnosti.
Ali njeno putovanje nisu karakterisali samo njeni trijumfi na sceni; oblikovana je i raznim ličnim obrtima i kontroverzama koje su privukle znatnu medijsku pažnju. Lola Novaković je svoj muzički put započela izuzetno mlada, a kao vokalni solista Radio Beograda postala je prepoznatljiva sa samo 22 godine. Njena pevačka karijera uzletela je kao metak, a njen talenat je bio nadaleko prepoznat u celoj Jugoslaviji.
Posle toga usledile su hit pesme, pohvale i emisije koje su joj pomogle da obezbedi njeno mesto u svetu muzike. Najvažniji trenutak u njenoj karijeri svakako se desio tokom njenog boravka na Pesmi Evrovizije 1962. godine.
Pesmom „Don’t Turn On the Lights At Dusk“ osvojila je četvrtu poziciju, što joj je podiglo prestiž u međunarodnoj muzičkoj sferi. Upravo ovaj nastup ne samo da je odredio njenu karijeru, već je tako pesma na kraju postala jedan od njenih najpoznatijih hitova.
Iako je njen uspeh bio značajan, mediji su povremeno obraćali više pažnje na njen ljubavni život nego na njenu muziku, što je dovelo do mnogo kontroverzi i razgovora. Lola Novaković je imala tri braka, a svi su izazvali veliko interesovanje javnosti. NJen prvi muž bio je Boro Kragujević, profesor univerziteta, i to je trajalo samo dve godine. Godine 1966. udala se za Milu Jovanovića. I brak je bio kratak; završila se razvodom 1970. Od njena tri braka, najveću polemiku izazvao je njen sa Draganom Antićem, estradnim umetnikom. Bilo je više od deset godina razlike u njihovim godinama, ona je bila starija, a ta činjenica je na njih izazvala najoštriju javnu osudu u vreme kada je to bilo najnepoželjnije u konzervativnom društvu.
- Ipak, ostali su zajedno do 2000. godine kada su raskinuli, nakon čega se Lola povukla iz javnog života. U njenom trećem braku, mnogo medijskih spekulacija okružilo je Lolu, neke prilično smešne tvrdnje, poput njene navodne veze sa CIA-om ili njenog navodnog boravka u ruskom zatvoru. Ništa dokazano, ove glasine su nažalost pokvarile njen imidž. Nakon razvoda, Lola Novaković se nije mnogo pojavljivala u javnosti, ali su njeni obožavaoci mogli da je vide na koncertima ili u Pozorištu na Terazijama, gde je imala stalni posao. Nije učestvovala u medijskom životu, ali je važila za vodeću ličnost na jugoslovenskoj muzičkoj sceni; nazvana je „Prvom damom jugoslovenske muzike” ili nekom varijacijom te titule u štampi.
Nažalost, Loline poslednje godine su na kraju dovele do njene smrti 2016. u njenom domu u Ceraku. Pronađena je u fotelji, izgledala je kao da mirno spava, a zapravo davno otišla. Lola je u životu često izražavala želju da ne bude sahranjena u Aleji Velikom, već da se tiše oprosti. Posle njene smrti dogodilo se nešto što je duboko uznemirilo njene fanove i sve one koji su visoko cenili njeno muzičko nasleđe. Na dan njene sahrane u njenu kuću je provaljeno i mnoge dragocenosti koje su pripadale legendarnoj pevačici su opljačkane. Ovaj događaj nije odmah došao u javnost, ali je tri meseca kasnije iznet na videlo zbog upornosti bliskog prijatelja.
Otkriće koje je, kada je konačno izbilo, dodatno uznemirilo javnost i povećalo nezadovoljstvo načinom na koji su se i mediji i društvo ophodili prema Loli. Mirjana Bobić Mojsilović u svom tekstu u „Večernjim novostima” piše o Loli Novaković, nazivajući je simbolom Beograda, a istovremeno i duboko razočarenje u društvo koje zanemaruje pojedince poput nje. Bobić Mojsilović u svom članku pokazuje sramni oproštaj i ističe da su oni koji su svojim talentom i radom krojili jednu epohu često zanemareni i nepravedno zaboravljeni.
Delo predstavlja kritiku današnjeg društva, koje teži da obožava bezvredne ličnosti i ne priznaje pravu vrednost. Bobić Mojsilović to izražava: U „društvu spektakla gde je sve podređeno gledanosti” zabrinjava trend ignorisanja istinskih heroja i onih koji su dali pravi doprinos. Lola Novaković zaboravljena peva da se Beograd nikada neće vratiti. Ko nam daje za pravo da nas kao naciju dovodi u pitanje u izgradnji pijedestala časti za dobrobit naših predaka? Lola Novaković— nije bila samo pevačica, već je u sebi imala osećaj uspeha, stila i kulture.
Njena muzika i pesme bile su one koje su pevale mnoge generacije i bile inspirisane njenim postojanjem, koje je obećavalo bolje sutra. Kada je otišla na ne baš pravi odsustvo, njene pesme nisu zamrle, jer su čuvale sećanje na ono što nam je izgubljeno u današnjem životu. Lola je u pesmi „Tražim samo kap radosti“ poslala poruku koja ostaje upečatljiva — poruku nade i ljubavi prema Beogradu, gradu koji nije uspeo da se od nje oprosti kako je trebalo.
