Mislio je da će biti kažnjen, ali umesto toga dobio je medalju i aplauz

U danasnjem ćlanku Vam donosimo priću o hrabrom dečaku Kalebu  Vitmanu koji je spasio život bebi, iako je mislio da će biti kažnjen…

Tog jutra, Kaleb Vitman je ponovo zakasnio. Trčao je kroz parking supermarketa, noseći svoj ranac koji je poskakivao na svakom koraku, pokušavajući da skrati put kako ne bi dobio još jedan izostanak. Učiteljica mu je već zapretila: još jedno kašnjenje i zvaće roditelje. Međutim, nešto se desilo na tom putu što će promeniti njegov život, i život jedne bebe.

• Dok je trčao, Kaleb je primetio auto parkiran na sunčanoj strani. Kroz zatamnjene prozore, mogao je da vidi bebu koja je sedela u sedištu, znoj joj je kapao niz obraze, a njezin plač je bio jedva čujan. Srce mu je stalo. Bez razmišljanja, potrčao je prema autu. Pokušao je da otvori vrata, ali su bila zaključana. Parking je bio prazan, a beba je nastavila da plače sve slabije. Panika je obuzela Kaleba, ali u tom trenutku nije imao vremena da se predomišlja. Iako je mogao otići do škole i potražiti pomoć, znao je da to možda neće biti dovoljno.

U trenutku panike, ugledao je kamen pored ivičnjaka. Iako je bio svestan da može napraviti štetu, nije se libio da baci kamen u prozor. Prvi put, staklo je samo napuklo. Pokušao je ponovo, i treći put je staklo popustilo, razletevši se u komadiće. Kaleb je brzo otvorio vrata, otkopčao bebine kaiševe i pažljivo je izvadio iz auta. Njena koža bila je vruća i lepljiva, ali disala je. Uzimao je bebu u naručje i šapnuo: “Spaseni smo.”

U tom trenutku, iz drugog kraja parkinga začuo se urlik: “Hej, šta radiš sa mojim autom?” Kaleb je stajao ukočen, držeći bebu u naručju, dok se prema njemu trčao krupan čovek u uniformi supermarketa. Njegovo lice je postalo bledo kad je video razbijen prozor i bebu u Kalebovim rukama. “Bože moj!” viknuo je, brzo uzevši bebu iz Kalebovih ruku. “Zvao sam policiju!” povikao je prodavac koji je izašao iz radnje.

• Nekoliko minuta kasnije, na parkingu su se pojavila patrola i kola hitne pomoći. Doktori su odmah proverili bebu i počeli da je rashlađuju mokrim peškirima. “Još malo i bilo bi kasno,” rekao je jedan od bolničara. Policajac se okrenuo prema Kalebu i pitao: “Ti si razbio prozor?” Kaleb je klimnuo glavom, oči su mu bile pune suza. “Nisam hteo da pravim štetu. Samo… nisam mogao da je ostavim unutra.”

Policajac je spustio ruku na njegovo rame i rekao: “Mali, ti si heroj. Uradio si pravu stvar.” U tom trenutku, na parkingu se pojavila mlada žena, potpuno očajna i uplakana. “Moj sin! Gde je moj sin?!”

Kada je ugledala bebu u rukama bolničara, potrčala je i zagrlila je, jecajući. “Hvala ti! Hvala što si ga spasao!” rekla je, padajući na kolena pred Kalebom. Kaleb nije znao šta da kaže, ali srce mu je bilo ispunjeno ponosom i srećom što je mogao pomoći.

Međutim, i dalje je kasnio za školu. Kada je konačno stigao, učiteljica ga je dočekala sa sternim pogledom. “Kalebe, opet kasniš!” No, pre nego što je mogao da se opravda, u učionicu su ušli policajac i majka bebe. Svi su ućutali, a policajac je rekao: “Došli smo da vam kažemo da vaš učenik danas nije samo zakasnio, već je spasio život jednoj bebi.”

Učionica je eksplodirala u aplauzima. Kaleb je pocrveneo, ali se nasmejao prvi put tog dana. Učiteljica ga je prišla, zagrlila ga i rekla: “Ovo je jedino kašnjenje na koje sam ponosna.”

• Nekoliko dana kasnije, lokalne novine objavile su priču o hrabrom dečaku. Gradonačelnik je lično uručio Kalebu medalju za građansku hrabrost. Kaleb je stajao na bini, držeći medalju u rukama, i pomislio: “Dobio sam ukor od učiteljice i razbio auto – ali spasao sam život. Vredi.”

Njegovi roditelji su ga zagrlili i rekli: “Ponosni smo na tebe.” Kaleb je znao da će ga svi u školi zapamtiti, ne kao dečaka koji stalno kasni, već kao onog koji je imao hrabrosti da reaguje u najkritičnijem trenutku.