Sa dvadeset tri godine bio sam siguran u jednu stvar: znao sam ko sam i znao sam šta znači imati autoritet. Ili sam barem tako mislio. ,,,,,,,
Tek izašao iz oficirske škole, s uniformom koja je još mirisala na novo platno i čizmama u kojima se nisam još ni pošteno oznojio, vjerovao sam da se poštovanje nosi na ramenima i blista na grudima.
Zlatne oznake, besprijekoran stav, strogo poštovanje pravila – to je, po mom tadašnjem uvjerenju, bila suština vojske.
Nisam znao da će mi jedan jedini susret srušiti sve što sam smatrao nepobitnim.
Bilo je rano jutro, hladno i maglovito, jedno od onih kada se baza tek budi. Bio sam dežurni oficir na kapiji, zadatak koji sam shvatao ozbiljno, možda čak preozbiljno. Volio sam red. Volio sam jasnoću. U svijetu u kojem sam se tek učio snalaziti, pravila su mi davala sigurnost.
Tada sam je ugledao.
Dolazila je polako, ali sigurno. Žena u staroj borbenoj uniformi, izblijedjeloj i pohabanoj, s vidljivim tragovima nekadašnjih zakrpa. Nije nosila ništa što bi privlačilo pažnju – osim nečega u držanju. Nije gledala okolo, nije tražila potvrdu. Kretala se kao neko ko tačno zna gdje ide.
Podigao sam ruku i zaustavio je.
„Propusnicu, molim“, rekao sam službenim tonom, uvjeren da sam upravo tamo gdje treba da budem – iza pravila.
Pogledala me ravno u oči. Taj pogled nije bio ni prkosan ni umoran. Bio je dubok. Težak.
„Nemam je“, rekla je mirno.
U tom trenutku, za mene je sve bilo jasno. Bez propusnice – nema prolaza.
„Ne mogu vas pustiti unutra“, rekao sam, gotovo mehanički. „Takva su pravila.“
- Bez riječi, izvadila je staru vojnu legitimaciju. Kartica je bila izlizana, skoro požutjela. Ime koje sam pročitao učinilo je da mi se stomak stegne.
Kapetan West.
To nije bilo ime koje se izgovara glasno. To je bilo ime koje se spominje šapatom. Jedina preživjela iz zasjede 03-07-09. Operacije u kojoj je čitav vod nestao. Operacije o kojoj su nam pričali kao upozorenje, a ne kao priču.
- Pogledao sam je ponovo. Nije nosila medalje. Nije tražila poštovanje. Stajala je ispred mene kao da je navikla da je niko ne prepoznaje.
„Ova legitimacija više nije važeća“, izgovorio sam, ali moj glas više nije imao istu sigurnost. „Moram pozvati nadređenog.“
Klimnula je glavom. „Naravno, poručniče.“
Ta riječ – poručniče – izgovorena bez ironije, pogodila me jače nego bilo kakva uvreda.
Kada je komandant baze stigao, nisam očekivao ono što sam vidio. Stao je ispred nje, uspravio se i salutirao. Duboko. Iskreno.
Ja sam ostao nepomičan.
Kasnije tog dana, u njegovoj kancelariji, očekivao sam ukor. Umjesto toga, dobio sam lekciju.
„Svake godine dolazi“, rekao mi je komandant. „Sama. Posjeti spomen-sobu. Imena svog voda. Nikada ne traži ništa.“
- U tom trenutku, nešto se u meni slomilo.
Sreo sam je kasnije u hodniku. Skupio sam hrabrost.
„Kapetane… žao mi je“, rekao sam.
Nasmešila se blago, gotovo očinski. „Ne budi. I ja sam nekad mislila da autoritet dolazi iz čina.“
Zastala je, pa tiho dodala: „Ali pravi autoritet dolazi iz onoga što si spreman da nosiš – i kad te niko ne gleda.“
Tog dana sam shvatio da autoritet nije u savršenoj uniformi, već u izlizanoj. Nije u pravilima naučenim napamet, već u tišini onih koji su dali sve i ostali živi da pamte.
Kapetan West je otišla bez buke, bez aplauza, bez počasti.
A ja sam ostao s najvećom lekcijom svog života.
- Od tada, svaki put kada vidim nekoga u uniformi, ne pitam se koji čin nosi – već kakav teret nosi iza njega.
I tek tada sam počeo da učim šta zaista znači biti oficir.
