Ova priča počinje kao priča o ljubavi, o nedostatku pažnje, ali se završava iznenađenjem koje menja sve – kako u vezi, tako i u životu žene koja nije primetila sve ono što je njen muž zaista radio za nju.Saznajte,,,
Moj muž nikada nije bio ljubitelj izlazaka i proslava. Rođendani, godišnjice, pa čak ni Dan zaljubljenih – često su prolazili nezapaženo.
Svake godine, trudila sam se da napravim nešto posebno: postavila bih sto, zapalila sveće, pripremila večeru, nadajući se da će se setiti. Međutim, gotovo svake godine, negde između deserta i razgovora, podigao bi pogled, zbunjen, i rekao: „O ne… da li je danas?“
U tim trenucima, osećala sam se povređeno i zaboravljeno. Ponekad bih se ljutila, ponekad bih započela raspravu, a nekada bih jednostavno ćutala, ne znajući šta drugo da kažem. Setim se da sam ga jednom, iz nemoći, uporedila sa mužem moje prijateljice, čovekom koji je uvek planirao iznenađenja i nikada nije zaboravljao važne datume. „Zašto ne možeš biti više kao on?“ pitala sam ga tada. Bol na njegovom licu od tada nikada nisam zaboravila. I, kao da je to bila kazna, ubrzo je otišao.
- Nakon što je umro, datumi su izgubili svoj značaj. Prva godišnjica bez njega bila je tiha, gotovo nezametan trenutak. Bez večere, bez sveća, bez onog tradicionalnog obeležavanja, svet je postao tisući puta teži. Kalendar mi je izgledao kao niz praznih brojeva. Jednostavno nisam bila spremna da se nosim sa njegovim gubitkom. Da, promenio je sve, uključujući i moj pogled na ljubav i sve što je u njoj važno.
I onda, nekih nekoliko nedelja kasnije, na moj rođendan, dogodio se trenutak koji je promenio sve. Sedela sam kod kuće, pokušavajući da sebe ubedim da rođendani više nisu važni, da su to samo dani u kalendaru. A onda je neko pokucao na vrata. Na pragu su stajali advokat mog muža i mladi dostavljač sa buketom cveća.
„Gospođo Carter“, rekao je advokat, „postoji nešto što je vaš muž unapred isplanirao za vas.“ Dostavljač mi je pružio buket. Bile su to jednostavne tratinčice i poljsko cveće – baš ono koje sam nekada brala u dvorištu i stavljala u staru staklenu vazu na kuhinjski sto. Kad sam ugledala taj buket, zadrhtala sam. Shvatila sam da je to bio način mog muža da bude prisutan, iako više nije mogao da bude uz mene.
- Advokat mi je objasnio da je moj muž, pre nego što je preminuo, unapred platio dostavu cveća za svaki moj rođendan u narednih deset godina. Sve je uredio diskretno, bez potrebe da iko zna. Sela sam na prag, u potpuno zatečenom stanju, ne znajući da li da plačem ili da se smejem. Bio je to baš on – zaboravan u svakodnevnim stvarima, ali pažljiv na način koji nisam umela da prepoznam dok je bio tu.
I tada sam shvatila nešto važno: Voleo me je tiho, na svoj način. I, čak i sada, ostavio mi je dokaz te ljubavi. Ovaj gest, koji sam isprva doživela kao još jedno zaboravljeno obećanje, zapravo je bio najlepši poklon koji je mogao da mi ostavi. Da, ljubav može biti drugačija od onoga što mi očekujemo, ali to ne znači da nije duboka i snažna.
- Iako sam u početku bila tužna zbog njegovog nedostatka pažnje u svakodnevnom životu, sada sam shvatila da je njegova ljubav bila tiha, stalna i prisutna, čak i kada je bio daleko. To je ljubav koja ne mora biti glasna da bi bila iskrena i jaka. U tom trenutku, setila sam se svega što je učinio, svih tih malih stvari koje nisam primećivala. Poklon cveća nije bio samo poklon za moj rođendan, to je bio podsećaj da ljubav može trajati i nakon svega, da ostaje u malim gestovima i tišini.
Shvatila sam da nisu svi ljubavni gestovi veliki i spektakularni. Neki od njih su skriveni u malim stvarima, u pažnji koju ne prepoznajemo odmah, ali koja se vremenom pojavljuje, kada je najpotrebnija. Taj buket je bio odgovor na sve moje sumnje. Možda je to bio najlepši iznenađujući poklon koji sam ikada mogla da dobijem.
