Moja supruga, Jelena, imala je samo 27 godina kada je njen život naglo prekinut. Srce — kažu lekari — jednostavno je stalo.U nastavku više…
Nije bilo upozorenja, nije bilo znakova. Samo jedno „volim te, vidimo se posle“ tog jutra, i praznina koja se nikada nije ispunila.
Od tada živim sam sa našim četvorogodišnjim sinom, Markom.
On je mali, ali ponekad mi se čini da oseća više nego što ume da kaže. Ponekad se probudi noću i pita: „Tata, gde je mama?“ Uvek mu kažem da je otišla na nebo i da nas gleda odande. A onda se okrene, pogleda kroz prozor i šapuće: „Ćao, mama.“
- Njen telefon još uvek stoji na mom noćnom ormariću. Nisam imao snage da ga ugasim, da ga obrišem, da ga se odreknem. Ponekad ga samo uzmem u ruku, prelistam stare poruke, pogledam fotografije. Smejemo se na njima, kao da vreme nikada nije stalo. Kao da smo i dalje mi — Jelena i ja.
Prošle noći, nešto se desilo. Bilo je kasno, kuća tiha, Marko je spavao, a ja sam sedeo u polumraku, zureći u plafon. Odjednom, zvuk poruke presekao je tišinu. Zazvonio je njen telefon. Nisam mogao da poverujem. Mesecima nije stigla nijedna poruka.
Na ekranu je pisalo:
„Biću kući za 20 minuta.“
- Ruke su mi zadrhtale. U stomaku me presekao leden talas. Nisam znao da li da se nasmejem ili zaplačem. Prvo sam pomislio da je neka greška, možda stara poruka koja se ponovo pojavila. Ali datum je bio današnji.
Nisam mogao da spavam. Srce mi je tuklo kao ludo. Seo sam na ivicu kreveta i samo gledao u taj ekran, kao da će se svake sekunde pojaviti još nešto. I onda — jeste.
Nova poruka.
„Zagrli Marka za mene.“
U tom trenutku sam se slomio. Nisam mogao više da zadržim suze. Držao sam telefon uz grudi i jecao, prvi put posle dugo vremena. Nisam znao kako da objasnim to što se dešava, ali deo mene nije ni želeo objašnjenje.
Možda je to bio neki kvar, možda slučajnost, ali te reči… bile su njene. To bi tačno tako rekla.
Sutradan sam otišao na groblje. Poneo sam telefon sa sobom. Vetar je duvao, nosio lišće, a nebo je imalo onu sivu, zimski tišinu koja ti legne na dušu. Seo sam pored njenog spomenika i rekao tiho:
„Zagrli sam ga, ljubavi. Svakog dana, uvek.“
- Kada sam se vratio kući, Marko me dočekao na vratima sa crtežom. Na papiru je bila žena sa velikim osmehom, držeći dete za ruku. Iznad njih — veliko sunce.
„Mama i ja“, rekao je.
„A gde sam ja?“ pitao sam, pokušavajući da se nasmejem.
„Ti si tamo“, pokazao je na oblak iznad. „Ti nas gledaš, da ne padnemo.“
U tom trenutku shvatio sam — možda me ona zaista nikada nije napustila. Možda nas i dalje čuva kroz male znakove, kroz tihe trenutke, kroz njegove snove.
- Te noći, ponovo sam pogledao u njen telefon. Nije bilo novih poruka. Ali na pozadini, među starim slikama, pojavila se jedna koju nikada ranije nisam video. Na njoj smo bili nas troje, nasmejani u parku, i ispod je pisalo:
„Zauvek zajedno.“
Nisam je pravio ja. Nisam je imao nigde. Ali nisam ni pokušao da razumem. Samo sam je pogledao, tiho rekao „hvala“, i prvi put posle mnogo meseci — mirno zaspao.
- Sanjam je često. Nije tužna u tim snovima, samo mi kaže da budem hrabar, da Marko raste, da život ne staje. I svako jutro, kad se probudim, pogledam njen telefon i kažem:
„Dobro jutro, ljubavi. Još jedan dan za nas.“
Iako je više nema, njena prisutnost je u svakom dahu, u svakom osmehu našeg sina, u svakom trenu kad pomislim da ne mogu dalje. Možda ljubav zaista nikada ne nestaje — samo promeni oblik.
