Bila sam mlada kad sam je upoznala. Moja komšinica, samohrana majka, borila se s životom na način na koji su to radile mnoge žene u našem kraju……
Sa malim dječakom, jedva je spajala kraj s krajem. Ali nikada nije dozvolila da to postane njeno breme.
Uvek je bila nasmejana, s nekom unutrašnjom snagom koja je zračila iz nje, uprkos svim problemima koji su je pritisli.
- Završavala je naporne smene u fabrici, a kad bi došla kući, brinula o svom sinu, Marka. Ponekad je zaspivala s njim u naručju, umorna od svega, ali nikada nije dopustila da to utiče na njegovu sreću. Njegov osmeh bio je njeno svetlo. I, dok je ona svakodnevno boravila u tom borbenom životu, ja sam bila tu, kao neko ko je mogla pružiti malo više, malo manje brige. Čuvala sam Marka često, hranila ga, iako nisam bila sigurna šta to znači biti majka. Ali gledajući je, bilo je jasno da ljubav sve prevazilazi. To je bilo nešto što nije imalo cenu.
Godine su prolazile, a njihova situacija nije se mnogo menjala, ali oni su to činili svojim. Razgovarali smo često, a ja sam je gledala kako se bori, bez predaje, da da svom detetu sve što je mogla. Ponekad, kada bi Marko bio kod mene, razgovarale bismo o njegovoj budućnosti. Ona je uvek želela da bude arhitekta. To je bila njena tajna želja, ali nije imala sredstva ni podršku da je ostvari. Međutim, sve što je radila, radila je za njega, kako bi mu dala bolji život.
- Ali, jednog dana, ona je nestala. Niko nije znao gde je, nije je bilo uopšte. Iako smo svi živeli u istom kraju, to je bilo kao da je jednostavno nestala iz naših života. Prošlo je dvadeset godina. Ništa, sve je bilo tiho. Ni naša ulica nije bila ista. Majka je nestala, a njen sin je bio odrasla osoba, a sa njim je nestalo i mnogo tuge koju smo svi nosili u srcima.
Iako sam je dugo tražila, nisam je mogla pronaći. I onda, jednog dana, na mom poslu, gde radim kao sekretarica u advokatskoj firmi, videla sam ime njenog sina na rasporedu za posetu. Stajala sam na trenutak, srce mi je stalo. Čudno, ali uzbuđenje je bilo pomesano s tugom. Godine su prošle, ali u tom trenutku, sve je ponovo postalo stvarno.
Kasnije tog dana, stigao je. Ušao je polako, nosio je ozbiljan izraz na licu, kao da se suočava s nečim što ne može da promeni. Ali, dok je prilazio stolu, ruke su mi počele da drhte. Bilo mi je teško da dišem. Iako sam znala da je Marko sada odrasla osoba, nešto u njegovim očima bilo je isto. On je bio isti dečko kog sam nekada gledala, dok je trčao oko moje kuće, smejeći se, pun nade i života.
Nisam mogla da verujem. Ušao je i izgovorio reči koje su mi zamrzle srce: „Zdravo, ne znam da li me prepoznaješ.“ Bio je to Marko. Smešio se, ali u njegovim očima videla sam tugu. Približio se i rekao: „Moja mama je preminula pre nekoliko meseci. Došao sam da se zahvalim…“
- Bile su to teške reči, reči koje su me potresle do same srži. Iako je bilo jasno da je izgubio onu osobu koju je najviše voleo, on je i dalje bio onaj dečko koji mi je svima uvek bio kao porodica. To je bio trenutak kada sam shvatila da, uprkos tome što je život mogao da im oduzme mnogo, ljubav između njih dvoje bila je neuništiva. Mama mu je možda bila daleko, ali njena ljubav ga je pratila do poslednjeg dana.
Gledajući ga, kao odraslog muškarca, bilo je jasno da on nosi sa sobom uspomene na ženu koja je bila hrabra, koja je dala sve za njega. Marko mi je ispričao priču o poslednjim trenucima sa njom, o tome kako je ona, do poslednjeg trenutka, govorila da je „sve za njega vredelo“. Nije imala mnogo, ali je imala ljubav. A ona ljubav, koju je nosio, bila je dovoljna da mu da snagu da krene dalje.
- Iako su prošle godine, sećanja su se vratila. Majka nije bila tu, ali njen duh živeo je u njemu. Njegov osmeh, onaj isti, vratio je nešto što sam mislila da je izgubljeno. Iako su prošli svi ti trenuci, ljubav nikada nije nestala.
