Imala sam deset godina kada je moja majka odlučila da započne novi život. Udala se, dobila sina i, bez mnogo objašnjenja, mene ostavila iza sebe…..
Nikada nije rekla da me ne želi, ali deca osećaju i ono što odrasli ne umeju da izgovore. Za nju sam bila podsetnik na prošlost koju je želela da izbriše. Greška. Teret. Nešto što se ne uklapa u sliku savršene porodice.
Baka me je primila bez razmišljanja. Samo je otvorila vrata, zagrlila me i rekla: „Ljubav ne bira favorite.“
Tada nisam razumela koliko su te reči bile velike. Samo sam znala da više ne moram da se pitam gde pripadam. Kod bake sam imala krevet, tanjir supe koji me čeka i ruke koje su znale kako da me smire kad noću zaplačem.
- Sa jedanaest godina baka je rekla da idemo na „porodičnu večeru“. Nisam se radovala, ali sam se potajno nadala. Obukla sam svoju najbolju haljinu i ceo dan pravila čestitku – za majku. Bila je kriva, sa neravnim ivicama, ali sam u nju uložila sve što sam tada imala: ljubav, čežnju i želju da me vidi.
Za stolom je majka blistala. Mog mlađeg brata je obasipala pažnjom, smehom i dodirima. Meni je uputila jedva primetan pogled, kao da sam neko koga poznaje iz viđenja. Kada sam joj pružila čestitku i tiho rekla: „Ja… ja sam to napravila za tebe“, ona ju je bez čitanja prosledila njemu.
„Oh, šta će mi to? Imam sve što mi treba“, rekla je, uz osmeh koji nije dopirao do očiju.
Zaledila sam se. Ne od hladnoće, već od spoznaje. To je bio trenutak kada sam prestala da se nadam. Poslednji put kada sam pokušala.
Posle toga, nije me zvala. Nije pitala za školu, za rođendane, za život. Ubrzo se odselila. Ja sam odrasla. Završila školu, zaposlila se, naučila da budem jaka. Sve ono što sam postala, postala sam zahvaljujući baki. Ona je bila moja prava majka – u svemu osim u imenu.
- Kada sam imala trideset dve godine, baka je preminula. Tog dana svet je utihnuo. Izgubila sam osobu koja me je naučila kako izgleda bezuslovna ljubav. Kuća je bila prazna, a tišina teža od tuge. Mislila sam da sam sama. Potpuno.
Nekoliko dana kasnije, neko je pokucao na moja vrata.
Otvorila sam – i zaledila se. Stajala je ispred mene. Starija, umornija, ali ista. Moja majka.
- Rekla je da je čula za bakinu smrt. Da joj je žao. Da je razmišljala o meni. Govorila je dugo, ali ja sam slušala samo jedno pitanje u sebi: gde si bila kada sam te trebala?
Na kraju je rekla da želi da pokušamo ponovo. Da smo ipak porodica.
Gledala sam je i prvi put u životu nisam osetila bol. Samo mir. Shvatila sam da joj ne dugujem ništa. Ljubav se ne vraća na zahtev. Ne gradi se na krivici ni na kasnom kajanju.
- Rekla sam joj da sam dobro. Da sam imala ljubav. Da me je baka naučila svemu što mi je trebalo.
Zatvorila sam vrata nežno, bez besa.
Jer neke rane ne bole zauvek. Neke nas samo nauče koliko vredimo.
