Moja supruga Ana i ja vraćali smo se jedne hladne jesenske noći iz posete prijateljima…..
Bilo je skoro dva ujutro, a put kojim smo išli vijugao je kroz puste brežuljke, daleko od bilo kakvog naselja.
Stari Ford koji sam tada vozio iznenada je počeo trzati, zatim stao. Motor je umuknuo, a sa njim i jedini zvuk koji je razbijao tišinu.
- Pokušao sam ga ponovo upaliti, ali bez uspeha. Tada još nismo imali mobilne telefone. Ana se ogrnula jaknom i rekla da će mi pomoći da pregledam motor, iako nije imala pojma o mehanici. Svetlo s neba bilo je slabo, mesec polu-skriven iza oblaka. Nije bilo ni kuće ni svetionika, samo beskrajna tama i povremeni huk vetra.
Prošlo je gotovo sat vremena kad se u daljini pojavilo slabo svetlo. Ubrzo smo čuli škripu guma na šljunku. Bio je to stari kombi, a za volanom mladić od dvadesetak godina — student, rekao je, koji se vraćao s predavanja u drugom gradu. Ponudio se da nas poveze do najbližeg mesta.
- Putem je pričao kako studira elektrotehniku, kako voli noćna putovanja jer mu misli tada najbolje rade. Bio je prijatan, tih, i nekako — smiren. Kad smo stigli do grada, pokušao sam mu dati novac, ali je odbio. Samo se nasmešio i rekao:
„Nema potrebe, gospodine. Drago mi je što sam mogao pomoći.“
Ana mu se zahvalila, a ja sam ga pitao kako se zove. „Nikola“, rekao je, i mahnuo kroz prozor dok je nestajao niz ulicu.
Prošle su godine. Ponekad bismo se setili te noći, spominjali „dobrog studenta“ koji se pojavio niotkuda. Svaki put bih pomislio kako bi svet bio bolje mesto kad bi bilo više takvih ljudi.
- Onda, jedne zimske večeri, dok sam bio na poslu, Ana me nazvala. Glas joj je bio drhtav.
„Otvori vesti“, rekla je. „Molim te, odmah.“
Na naslovnici lokalnog portala pisalo je:
„Danas obeleženo 20 godina od smrti Nikole Jovanovića, mladog studenta koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći na putu kod Srebrnog Mosta.“
Zbunjeno sam pročitao tekst. Prema članku, Nikola je poginuo 1985. godine, na istom onom putu gde se nama pokvario auto. Bio je sam u vozilu, vraćajući se s fakulteta… tačno iste noći, tačno u isto vreme.
Ana je šaptala kroz suze:
„Ali… to nije moguće. Taj Nikola nas je vozio… on je bio živ.“
Nisam znao šta da kažem. Ceo svet mi se činilo kao da se nakrivio. Da li je moguće da smo se te noći sreli s nekim ko više nije bio među živima?
Mesecima nakon toga nisam mogao izbaciti iz glave njegovu rečenicu — „Drago mi je što sam mogao pomoći.“
Sledeće godine, odlučili smo da odemo do mesta gde nam se auto pokvario. Put je zarastao, a Srebrni Most bio je napola urušen. Na rubu puta stajao je stari krst, zarđao i skoro nevidljiv, s izbledelim natpisom:
„Nikola Jovanović, 1963–1985. Neka tvoja svetlost i dalje vodi izgubljene.“
Ana je kleknula, a meni se grlo steglo. Na trenutak sam osetio nešto — ne vetar, ne hladnoću — već mir. Kao da je neko bio tu, posmatrao nas, zadovoljan što smo došli.
Kad smo odlazili, pogledao sam poslednji put prema mostu. U retrovizoru se, na tren, učinilo kao da neko stoji pored krsta. Mladić u sivoj jakni, s blagim osmehom, podigao je ruku u pozdrav.
Auto mi je zatitrao, kao da će se ugasiti, ali motor je nastavio da radi. Nisam ništa rekao Ani. Samo sam nastavio voziti, dok je ona, tiho, gledala kroz prozor.
- Od tada, svake godine, prolazimo tim putem i ostavimo malu buket ruža kod krsta. Neki bi rekli da je to praznoverje, ali ja ne mislim tako.
Zato što, u onoj noći kad je tama prekrila sve, jedan izgubljeni student pronašao nas — i možda, makar na tren, našao svoj mir.
