Nikada nisam zamišljala da ću biti sama. Bile su reći jedne žene,, jer život donosi puteve i sudbinu kakvu nismo ni sanjali…
- Život mi je donosio izazove o kojima nisam ni sanjala, ali nijednom nisam posustala. Moja ćerka bila je moj svet, moja snaga i razlog zbog kojeg nisam mogla da stanem, uprkos svemu što sam prošla. Moj muž nas je napustio dok je još bio mlad, a mi smo ostale same, suočene sa problemima koji su delovali kao da nas guraju prema ivici. Ipak, nisam dozvolila da tu padnem. Osećala sam da moram biti sve – i mama i tata, iako to nije bilo lako.
Odrasla sam u svetu u kojem nije bilo mesta za slabost, a kao majka, to sam se trudila da naučim i svoju devojčicu. Svaki dan sam radila, žrtvujući mnogo toga, ali nikada joj nisam pokazala da nešto nije u redu. Umorna sam bila gotovo svakog trenutka, a dani su prolazili u stalnoj borbi da obezbedim sve što joj je potrebno. Moja žrtva nije bila samo u tome što sam stalno stajala iza nje, već i u tome što sam gledala kako njena sreća postaje moj jedini cilj. Iako nisam imala mnogo, trudila sam se da njeno detinjstvo bude ispunjeno smehom, a ne tugom.
- Bilo je trenutaka kada nisam znala kako da nastavim dalje. Suze su često padale noću, kada bi svi spavali, a ja bih sedela tiho, razmišljajući o svemu što je trebalo da učinim, a nisam. Bila sam ta koja je nosila ceo svet na svojim plećima, iako nisam tražila ništa zauzvrat. Samo sam želela da ona bude srećna, da zna da je voljena, da je imala ljubav koju nijedno dete ne bi smelo da propusti.
Moj život bio je ispunjen tim naporima. Svaki roditeljski sastanak, svaka školska priredba – ništa nisam želela da propustim. Iako mi je bilo teško, nisam dozvoljavala da mojoj devojčici nedostaje nešto što je bilo važno. Bila sam njena oslonac, njen štit, i kada sam pomislila da neću moći više, ona me podsetila na pravu vrednost svega.
- I onda je došao taj trenutak. Ništa naročito, samo običan dan. Moja devojčica se vratila iz posete kod drugarice, a reči koje je izgovorila bile su sve što mi je bilo potrebno da zaboravim na godine napora. „Ponosna sam na tebe, mama“, rekla je. „Ti si i mama i tata – samo još bolja.“ Ta jednostavna rečenica mi je donela mir. Suze su mi ponovo potekle, ali ovoga puta nisu bile teške. Bile su to suze spoznaje, suze koje su čistile sve godine borbe, tuge i tišine.
Nisam verovala da su te reči imale toliko snage. Moje napore je prepoznala osoba koja nije ni znala u potpunosti kroz šta sam prošla. Ali u tom trenutku, bila sam sigurna da ona oseća ljubav, oseća sigurnost i prihvatanje, i to je bilo sve što sam ikada želela. Osećala sam se kao da su svi ti teški trenuci, sve one borbe koje nisam podelila s njom, bile vredne toga.
- Tada sam shvatila da nije važno što nemamo luksuz, što nemamo savršen život. Ono što imamo, to je ljubav, ona neuslovna ljubav koju samo roditelj može da daje. To je bila najlepša stvar koju mi je mogla dati – ne reči, već to što me je prepoznala i volela baš zbog svega što sam učinila za nju.
Dok je rastala, moja devojčica nije samo rasla u visini, već je i moja ljubav prema njoj rasla. Moje srce je bilo potpuno ispunjeno jer je ona bila sve što sam želela. Nikada nisam želela da je život slomi, ali duboko u sebi sam znala da ništa nije jače od ljubavi koju roditelj može da pruži svom detetu. Niti je ona ikada morala da shvati sve što sam prošla, niti je to bilo bitno. Najvažnija stvar bila je da je znala da je voljena, prepoznata i sigurna.
- U tom trenutku, kada su te reči pale iz njenog srca, znala sam da sve što je bilo teško, sve što sam morala da podnesem, sada ima smisla. Mogu da živim s tim, jer znam da sam voljena, da moje žrtve nisu prošle nezapaženo. U tom trenutku, sam shvatila da ljubav zaista pomera planine, da je ljubav sve što je potrebno da bi život imao smisla.
