Te noći kada sam stigao u bolnicu, bilo je oko dva sata ujutru. ……
Srce mi je udaralo brže nego ikada dok sam ulazio u hodnik obasjan hladnim svetlima, dok su tišinu prekidali samo povremeni koraci osoblja i tihi zvuci aparata iza zatvorenih vrata.
Moj otac je doživeo srčani udar, a mene je pritiskala nemoć, jer nisam mogao da mu priđem. Rečeno mi je da je poseta zabranjena, posebno u tim noćnim satima, i da moram čekati do jutra.
Sedeo sam u čekaonici, sa rukama na kolenima i pogledom uprtim u pod, dok su sati prolazili kao čitave večnosti. Onda se, iznenada, pojavila žena u uniformi. Imala je vedar izraz i tih glas. Prišla mi je i rekla da će učiniti izuzetak i pustiti me da ga nakratko vidim. Taj trenutak bio je kao olakšanje, kao da mi je neko otvorio vrata koja su do tada bila čvrsto zatvorena.
- Ušao sam u prostoriju gde je ležao moj otac. Bio je priključen na aparate, bled i slab, ali živ. Držao sam ga za ruku nekoliko minuta, i iako nismo mnogo govorili, osećao sam da mu moja prisutnost znači. Nakon što su me ponovo zamolili da izađem, zahvalio sam toj ženi što mi je omogućila da provedem makar tih nekoliko dragocenih trenutaka sa njim.
Nekoliko meseci kasnije, kada se otac oporavio dovoljno da ponovo razgovaramo o svemu što se dogodilo, zamolio me je da obratim pažnju na priče koje su kružile po medijima. Vijesti su odjekivale nečim što me ostavilo bez daha – ispostavilo se da osoba koja mi je tada omogućila posetu nije bila medicinska sestra.
- Čitao sam i slušao da je reč o ženi koja se mesecima predstavljala kao deo osoblja. Nije imala završeno obrazovanje, niti validne akreditacije. Nikada nije diplomirala, iako je nekada davno upisala medicinski fakultet. Istraga je pokazala da je imala psihičkih poteškoća, ali i da je neverovatno dugo uspevala da zavara ljude oko sebe – pacijente, njihove porodice, pa čak i osoblje bolnice.
U prvi mah nisam znao šta da mislim. Sećanje na njen osmeh i smiren ton delovalo je toliko stvarno. Bila je to osoba koja je u meni probudila osećaj sigurnosti u trenutku kada mi je bio najpotrebniji. Iako nisam mogao da opravdam to što je radila, nisam mogao ni da poreknem da je meni, u tom kratkom susretu, pružila nešto što niko drugi nije – priliku da se oprostim i da osetim blizinu sa ocem u najtežem času.
- Na sreću, nikada nije imala priliku da direktno učestvuje u lečenju mog oca. Da jeste, posledice bi mogle biti nesagledive. Taj podatak bio je moj najveći izvor zahvalnosti, jer sam znao da je granica između čuda i tragedije tada bila veoma tanka.
Kada se priča razotkrila, mnogi su bili ogorčeni. Pitali su se kako je moguće da jedna osoba tako dugo ostane neprimećena, kako niko od nadležnih nije proverio njene kvalifikacije. Ja sam, međutim, osećao pomešane emocije. S jedne strane, bio sam zatečen i ljut zbog neodgovornosti sistema. S druge, u mom sećanju ostao je trenutak u kojem mi je ta žena omogućila da budem kraj oca kada sam verovao da to nije moguće.
- Ponekad se pitam šta ju je vodilo. Da li je to bila želja da pomogne, iluzija da je deo sveta kojem pripada, ili prosto potreba da bude viđena kao neko važan? Nikada neću znati. Ali znam da je moj doživljaj te noći postao priča koju nosim sa sobom – priča o tankoj liniji između stvarnosti i obmane, između pomoći i prevare.
- Iako sam shvatio da iza njenog osmeha stoji laž, ne mogu poreći da je ta laž u tom trenutku meni značila utehu. Danas se trudim da iz tog iskustva izvučem pouku: ne uzimati zdravo za gotovo one koji nose uniforme, ali i ne zaboraviti da ponekad i ljudi u zabludi mogu ostaviti trag dobrote, čak i kada ne znaju šta rade.
Ostaje mi samo zahvalnost što moj otac nije bio povređen njenim postupcima. I uspomena da sam, makar na nekoliko minuta, uspeo da budem kraj njega kada je život visio o koncu.
