Želeo je samo da stigne na avion – a onda je naišao na nešto neočekivano,Neočekivan susret u čekaonici……..
Čekaonica aerodroma bila je prepuna ljudi i teškog vazduha. Dominik Lekler, čovek koji je svoj život posvetio luksuzu i poslu, probijao se kroz gužvu, u mislima već na sledećem poslovnom sastanku. Sve dok ga nešto nije nateralo da stane.
Na podu, pored zida, sedela je mlada žena. U naručju je držala dvoje uspavane bebe, nežno ih pokrivajući tankim ćebetom, dok joj je stara torba služila kao jastuk. Bila je bleda, umorna, ali u njenom zagrljaju postojala je snaga majke koja nema pravo da se preda.
- Dominikovo srce se steglo. U njenim crtama lica bilo je nečeg poznatog. Napravio je korak bliže i prepoznao je – Izolda Moro. Žena koja je nekada radila na njegovom imanju, sve dok je njegova majka nije okrivila za krađu i oterala. Žena koju je izgubio bez objašnjenja, a da nikada nije imao priliku da je pita zašto.
Njihove oči su se srele. Njene, nekada vedre, sada su bile ispunjene umorom i strahom. Instinktivno je privila blizance bliže sebi, kao da ih štiti od njega.
„Izolda…“ izgovorio je tiho.
A onda je pogledao decu. Srce mu je zadrhtalo. U njihovoj kovrdžavoj smeđoj kosi prepoznao je sebe iz detinjstva. Nije morao da pita, ali je ipak izgovorio pitanje koje mu je kidalo dušu:
„Jesu li… moji?“
Njene oči su zasuzile, a usne su se tresle dok je pokušavala da ostane jaka. „Da“, prošaputala je. „Oni su tvoji.“
- Dominik je seo pored nje na hladan pod, ne obazirući se na radoznale poglede putnika. Sve se oko njega srušilo i ponovo izgradilo u istom trenutku. Njegov život, do tada savršeno isplaniran, odjednom je dobio sasvim drugo značenje.
„Zašto nisi rekla? Zašto si nestala?“ glas mu je bio prepun bola.
Izolda je zatvorila oči, skupljajući hrabrost. „Nisam imala izbora. Tvoja majka mi je zapretila da će mi oduzeti decu ako ikada pokušam da ti kažem istinu. Morala sam da odem, da ih zaštitim.“
Dominik je osećao mešavinu besa i krivice. Dok je mislio da je gospodar svog sveta, zapravo je bio slep za ono što je najvažnije – za svoju porodicu. Pružio je ruku i nežno dodirnuo obraz jednog blizanca. „Nemoj da se bojiš“, rekao je tihim glasom. „Ja sam tvoj tata.“
Izolda je zajecala, ali ga je pogledala s nevericom. „Ne smem ti verovati. Sve sam već jednom izgubila.“
On je odmahnuo glavom. „Ne želim da ti ih oduzmem. Želim da ispravim svaku grešku. Želim da budemo porodica.“
- U tom trenutku, više nije postojala gužva oko njih, ni let koji je trebalo da uhvati, ni ugovori koje je jurio. Postojala su samo ta dva deteta i žena koju je, shvatio je, nikada prestao da voli.
„Dođite sa mnom“, izgovorio je odlučno. „Ne na imanje, ne u svet gde su vas povredili. Počinjemo novi život, daleko od svega. Samo nas četvoro.“
Izolda je tražila laž u njegovim očima, ali tamo je bilo samo kajanje i ljubav. Po prvi put posle mnogo godina, osećala je da nije sama.
- Umesto poslovnog puta, nekoliko sati kasnije sedeli su u malom aerodromskom kafiću. Deca su spokojno spavala u kolicima, a njih dvoje su razgovarali satima. Suze su se mešale s rečima, a tišina između njih bila je prepuna odgovora.
Narednih dana Dominik je presekao sve veze sa onima koji su ga lagali, pa i sa sopstvenom majkom. Kada je pokušala da ga odvrati, rekao je samo jedno: „Ako ne možeš da prihvatiš moju decu i ženu koju volim, ne možeš da budeš deo mog života.“
Uskoro je kuća bila puna smeha i malih koraka. Dominik je, prvi put u životu, shvatio da bogatstvo nije u hotelima ni u novcu, već u rukama koje te grle bez interesa i u očima koje te gledaju s poverenjem.
Godinama kasnije, dok su blizanci jurili po dvorištu, Izolda se naslonila na njega i šapnula: „Hvala ti što si nas pronašao.“
On ju je privio uz sebe i odgovorio: „Ne. Hvala tebi što si nam dala ljubav – i drugu šansu.“
