Kada su se blizanci rodili, mislila sam da će to biti najteži, ali i najlepši period mog života. Bila sam spremna na umor, na neprospavane noći, na haos. Nisam bila spremna na to da ću u sopstvenoj kući postati nevidljiva……
Danijel i ja smo pre porođaja imali sasvim običan brak. Nije bio savršen, ali bio je topao. Smejali smo se, planirali, delili obaveze. A onda su došle bebe — i kao da je s njima rođen neki drugi čovek. Čovek koji je gledao kroz mene.
Prvih dana sam mislila da je i on samo iscrpljen. Da mu treba vremena.
Ali kako su nedelje prolazile, njegov ton je postajao sve hladniji, rečenice sve oštrije. „Ti si kod kuće“, govorio je. „Ne ideš na posao. Imaš vremena.“ Kao da vreme s bebama nije vreme. Kao da to nije posao bez pauze, bez kraja, bez sna.
- Dojila sam dve bebe istovremeno. Prala flašice po ceo dan. Presvlačila pelene dok mi se činilo da mi ruke više ne pripadaju. Spavala sam u komadima, budila se na svaki zvuk, a moje telo je bolelo kao da sam pregažena. Grudi su mi curile, leđa bridela, glava pulsirala. A on je prolazio pored svega toga i primećivao samo prašinu na polici ili sudove u sudoperi.
„Ovde izgleda užasno“, rekao bi, bez trunke svesti o tome kako izgleda moja unutrašnjost.
„Šta ti uopšte radiš ceo dan?“
Svaki put kad bih pokušala da mu objasnim, završavalo bi isto.
„Previše si emotivna.“
„Možda samo treba više da se potrudiš.“
Počela sam da sumnjam u sebe. Da se pitam da li zaista preuveličavam. Da li sam loša majka. Loša žena. A onda je došao onaj trenutak.
- Stajala sam kraj sudopere, voda mi je parila ruke, jedna beba je plakala u nosiljci, druga se budila u krevecu. Nisam jela satima. Majica mi je bila mokra od mleka. Telo mi je drhtalo od iscrpljenosti. A onda je iz dnevne sobe viknuo:
„Možeš li da mi doneseš nešto da prezalogajim? Umirem od gladi!“
Pogledala sam u sat. 15:47. Nisam imala snage ni da se okrenem.
„Danijele“, rekla sam tiho, „usred sam hranjenja i čišćenja. Možeš li sam?“
Njegov podsmeh me je presekao.
„Neverovatno. Ceo dan si kod kuće i ne radiš ništa, a i dalje očekuješ da JA ustanem? Koja je svrha toga što si ovde?“
- U tom trenutku sam se slomila. Ne glasno. Ne dramatično. Ne suzama. Nečim gorim — unutra. Te noći sam spavala sedeći, sa bebom u svakoj ruci. One su plakale. On je spavao u drugoj sobi, zatvorenih vrata. Tada sam shvatila istinu koju sam pokušavala da ignorišem: ja mu više nisam bila partnerka. Bila sam servis.
Sledećeg jutra sam bila mirna. Previše mirna.
„Idem napolje na nekoliko sati“, rekla sam.
„Sa bebama?“
„Ne.“
Stavila sam mu obe bebe u ruke. Gledao me je kao da govorim strani jezik.
„Moram da radim!“
„Radiš od kuće. I ne pitam te. Kažem ti. Ti si njihov otac.“
Izašla sam pre nego što je uspeo da se snađe.
- Otišla sam u mali kafić dve ulice dalje. Sedela sam sama. Pila kafu dok je bila topla. Prvi put posle meseci disala sam punim plućima. Ali krivica me je grizla. U glavi su mi odzvanjala pitanja: da li plaču, da li zna šta da radi, da li sam loša majka što sam otišla?
Posle dva sata sam se vratila.
Otvorila sam vrata — i stala.
Danijel je sedeo na podu dnevne sobe. Leđa su mu bila naslonjena na kauč. Košulja zgužvana, kosa raščupana. Jedna beba je vrištala, druga jecala. A on… on je plakao. Pravi, slomljeni plač čoveka koji je prvi put shvatio težinu nečijeg dana.
Pogledao me je crvenih očiju.
„Ne prestaju“, rekao je. „Pokušao sam sve.“
Spustila sam torbu. Prišla. Uzela bebe. Umirila ih. A onda sam ga pogledala i rekla:
„Ovo je ono što ja radim. Svaki dan. Sama.“
Nije odgovorio. Samo je klimnuo glavom.
- Od tog dana se nešto promenilo. Ne odmah. Ne čarobno. Ali više me nikada nije nazvao lenjom. Nikada nije rekao da „ništa ne radim“. Počeo je da ustaje. Da pita. Da uči.
A ja sam naučila najvažniju lekciju:
ljubav bez poštovanja nije ljubav —
i ponekad ljudi razumeju tek kada ih ostaviš nasamo sa onim što si ti nosila sama.
