Emily Carter nikada nije zamišljala da će joj život ikada biti prepun strasti i misterija, ni da će se ukrstiti sa životom čoveka kao što je Alexander Grant……..
On je bio ime koje su svi poznavali – četrdesetogodišnji milijarder, poslovni magnat, čovek sa stotinu lica, čije su se fotografije nalazile na stranicama najpoznatijih časopisa. Ona? Dvadesetogodišnja studentkinja, koja je verovala da će njeno najuzbudljivije iskustvo biti diplomiranje i ulazak u svet odraslih. Nikada nije mogla da pretpostavi da će sudbina spojiti te dve potpuno različite osobe.
- Jedne noći, sve se promenilo. Emily je sedela u hotelskom baru, naduvena od stresa zbog ispitnog roka, kada je ugledala njega. On je ulazio u bar kao da je ceo svet stajao u njegovom koraku. Njegove oči su se srele sa njenima, i nije bilo povratka. Njegov smeh, njegov miran, ali izazovan pogled – sve je to bilo kao magnet koji je privukao njenu pažnju. Oko njih se stvorio prostor u kojem je sve bilo nevažno. Razgovor je tekao prirodno, a pre nego što je shvatila šta se dešava, završila je u njegovoj hotelskoj sobi.
Ta noć je bila vatrena, neodoljiva, i činilo se da je sve bilo prepušteno strasti. U njegovim rukama, ona je osetila da nije samo obična studentkinja – osetila je da je deo nečega mnogo većeg. Ali jutro je donelo šok. Na noćnom stočiću stajao je ček na 100.000 dolara. Nije bilo poruke. Nije bilo objašnjenja. Samo je nestao. Kao da nikada nije postojao. Emily nije mogla da razjasni šta je upravo doživela. Taj ček je bio sve – podsetnik na jednu strastvenu noć, ali i velika misterija koju nije mogla da razjasni. Nikada nije potrošila taj novac. Stavila ga je u kutiju, kao opomenu, kao nešto što je postalo simbol njene nesigurnosti i zbunjenosti.
- Godine su prolazile, ali misterija nije nestajala. Emily je diplomirala, našla posao u marketinškoj agenciji, i nastavila da gradi svoj život. Novac sa čeka ostao je u kutiji, kao podsećanje na prošlost koju nije mogla da zaboravi. Nije joj bilo jasno zašto joj je dao novac, ali nijednom nije posumnjala da je to bila samo ta jedna noć, i da je njeno srce bilo samo još jedan trag u njegovoj priči.
Jednog dana, dok je sedila u kafiću sa prijateljicom, telefon je zazvonio. Na ekranu je stajao nepoznat broj. Zadrhtala je, srce joj je poskočilo. „Gospođice Carter?“ glas je bio dubok, smiren, ali s nečim što je podsećalo na ozbiljnost. „Ovo je pravni tim gospodina Alexandra Granta. On želi da vas vidi.“
Bilo je to kao nešto iz sna. Zašto sada? Posle svih ovih godina, zašto je želeo da je vidi? I šta je želeo od nje? Telefon joj je skoro ispao iz ruke, ali morala je da ode. Da vidi šta je bilo iza tih misterioznih reči.
Sutradan je kročila u bolničku sobu. Svetlo je bilo oštro, bolničke bele boje su je gotovo zaslepljivale. Na krevetu je ležao Alexander. Nije bio isti. Izgleda bled, mršav, ali njegove oči – one su bile iste. I dalje je imao onu snagu koja je podrazumevala da je iznad svega, ali sada je nosio tragove borbe, tragove nečega što nije mogao da pobeđuje.
„Emily“, prošaptao je, a njeno srce je stalo. Srce koje je bilo dugo zaključano zbog njega. „Zašto ste mi dali novac?“ upitala je, glas joj je bio potpunoj tišini.
„Nisam mogao da ti kažem tada“, odgovorio je tiho, skoro nečujno. „Imam neprijatelje. Ljude koji su želeli da me unište. I ti si bila jedina stvar te noći koja je bila stvarna. Ako bih ostao, povredili bi te. Znao sam da bi te uništili.“
Njene suze su počele da teku. „Zbog toga ste otišli?“
„Da, zbog toga“, priznao je. „A novac… nije bio ‘plaćeni odlazak’. To je bio način da ti dam novi početak. Znao sam da se boriš sa dugovima, da si radila dan i noć da završiš školu. Hteo sam da, barem na trenutak, budeš slobodna.“
Njeno srce je bilo preplavljeno emocijama. Suze su joj tiho tekle niz lice. „Ali ste mogli da mi kažete. Mogli smo da se suočimo sa tim zajedno.“
„Nisam mogao“, odgovorio je, ali u njegovom glasu je bilo toliko patosa, toliko bola. „Bojim se da bih te izgubio zauvek, Emily.“
Njegove ruke su se protegle ka fioci. Izvadio je malu kutiju i pružio joj je. „Ostavio sam ti nešto“, rekao je. „Ne zato što ti dugujem, već zato što te smatram osobom kojoj mogu da verujem. Osobi koja će učiniti nešto dobro, nešto što će promeniti svet.“
Emily je otvorila kutiju. Unutra je bio dokument. Testament. Iznenađena, pogledala ga je. „Ostavio sam ti deo svog fonda. Fond za stipendije. Želeo sam da ti to predaš.“
„Zašto mene?“ pitala je, glas joj je bio šapat.
„Zato što si ti ono što sam želeo da budem“, odgovorio je. „Osoba koja izabere pravu stvar, čak i kad je to najteže. Hoćeš li prihvatiti?“
U tom trenutku, srce joj je popustilo pod težinom tih reči. Klimnula je glavom, a suze su ponovo počele da padaju. Taj trenutak je bio toliko snažan, da je sve oko nje prestalo da postoji. Bio je to trenutak istine, trenutak kada je shvatila da ljubav koju je osećala nije bila samo naivna fantazija. Bilo je to nešto što je imalo duboko značenje.
- Kada je izašla iz bolnice, svet je izgledao potpuno drugačije. Grad je bio življi, boje su bile jasnije, kao da je postala deo nečeg većeg. Njena priča i dalje je bila njena tajna, ali sada je znala istinu: ona nije bila samo slučajna epizoda u njegovom životu. Bila je izbor. I možda, samo možda, jednog dana će mu moći da oprosti. Ali sada, ona je imala ono što je bilo najvažnije – nov početak, svoju slobodu. I on je bio tu, negde, u njenom srcu.
