U malom mestu kraj Gradiške, gde svako zna svakog, prezime Misimović ne odjekuje samo po porodičnoj lozi, već i po — imenima. Saznajte u nastavku…
Kad neko spomene Karađorđa, Tita i Dražu u istoj rečenici, obično se pomisli na istorijski udžbenik. Ali ne i ovde.
Ovdje su to trojica braće, rođena pod istim krovom, odrasla uz isti sto i istu majčinu pitu, ali s imenima koja su podelila kafanske stolove više puta nego ijedna politička debata.
- Njihov otac, Vitomir Misimović, bio je čovek koji nije priznavao autoritete. Život ga je nosio svuda — od Gradiške do Australije i nazad — ali duh buntovnika nikad ga nije napuštao. Kada je dobio prvo dete, rekao je da će mu ime biti veliko kao istorija. „Neka bude Karađorđe,“ odlučio je. Kad se rodio drugi sin, umesto da sledi logiku, Vitomir je izabrao provokaciju. „Ovaj će biti Tito,“ rekao je, uz onaj poluosmeh koji govori da zna da će selo brujati. Treći sin, najmanji i najživlji, dobio je ime Draža — da krug bude zatvoren.
I tako su Misimovići postali porodica o kojoj se pričalo svuda — od škole, preko pijace, do crkvenog dvorišta.
Tito, srednji brat, uvek je bio najpričljiviji. Kaže da je kroz život naučio da se smeje svom imenu, jer — ako se ne smeješ, drugi će se smejati tebi. „U školi su me svi zezali,“ priča. „Nastavnik pita ko je bio Tito, ja dignem ruku. Jednom smo brat i ja uglas rekli da nam je tata Tito, a učionica je eksplodirala od smeha.“
- Vremenom je naučio da ime može biti i prednost. Kad ga policajci zaustave u saobraćaju, obično sve završi osmehom. „Jedan mi je čak rekao da ne može pisati kaznu čoveku s takvim imenom. ‘Ajde, druže Tito, vozi pažljivo’, rekao mi je. Nisam znao da li da se zahvalim ili da salutiram.“
Ali nije sve uvek išlo glatko. Kada je trebalo da krsti svoje dete, sveštenik je odbio da obavi obred dok se Tito „ne odrekne imena“. „Rekao mi je da s tim imenom ne mogu pod crkveni krov. Na kraju smo se dogovorili da me u knjige upišu kao Tomislava. Eto, i to je rešeno — i vuk sit, i ovce na broju.“
Danas, Tito Misimović živi u Glini. Radi kao varioc, odgaja decu, zida kuću i, kako kaže, „ne sekira se više što nosi ime koje pola sveta deli na tabore“. Supruga Zora, žena blagog pogleda i brzog jezika, kaže da je u početku bilo zabavno kad bi ljudima rekla kako joj se muž zove. „Svi se prvo nasmeju, pa pitaju — je l’ stvarno? A ja im kažem: da, stvarno, i još je najbolji čovek na svetu.“
Za Tita, ime je odavno prestalo da bude breme. Postalo je deo anegdota, priča koje se prepričavaju uz kafu. „Kad sam bio mlađi, pitao sam oca zašto mi je dao to ime. Rekao mi je: ‘Da te svi pamte.’ E, izgleda da mu se želja ispunila.“
Danas ga stariji zovu „druže Tito“, mlađi „čika Tito“, a komšije jednostavno — Tico. Kaže da mu to najlepše zvuči, jer nema nikakvu politiku u sebi.
Ipak, u njegovom glasu ima i topline kad priča o simbolici svog imena. „Ja ne mrzim ni Tita ni Dražu. Oni su deo istorije. Ja sam deo sadašnjosti. Kad pogledam nas trojicu, mislim da smo dokaz da mogu i Karađorđe, i Tito, i Draža da žive u miru — makar u istoj porodici.“
Planira uskoro da odvede decu u Kumrovec. „Hoću da im pokažem da je sve to što ljudi nose u sebi — strah, predrasude, podele — zapravo besmisleno. Kad kažeš ‘Tito’, to može biti i ime jednog običnog čoveka koji samo hoće da živi mirno.“
Priča o porodici Misimović možda na prvi pogled deluje kao šala, ali ona je zapravo slika jednog društva koje se još uvek traži između prošlosti i sadašnjosti. U njihovoj kući, istorija nije zid razdora, već šala za večerom. A kad Vitomir danas pogleda svoje sinove, često zna da kaže: „Znao sam ja da će njih trojica dokazati da se Balkan može pomiriti — samo treba da podeliš ručak, a ne front.“
I možda je upravo u tome poruka ove priče — da imena, koliko god velika bila, znače onoliko koliko ih čovek nosi u srcu. A Tito Misimović ih nosi s osmehom, i to je njegov najveći dar svetu koji se i dalje raspravlja oko prošlosti
