U današnjem članku govorimo o onome što je u ljudskom postojanju istovremeno i najveća nepoznanica i izvesnost – o životu i smrti. U nastavku ćlanka više…
Iako o smrti često govorimo s nelagodom, ona je neraskidivo povezana s rođenjem i čini deo prirodnog poretka. Psihoterapeut koji je radio sa pacijentima obolelim od najtežih bolesti deli iskustva i razmišljanja koja nam pokazuju da ni dan kada se rađamo, niti onaj kada umiremo, nisu tek slučajnosti.
- Ljudi često kažu da dobri umiru mladi, dok se drugi pitaju zašto život nekih traje decenijama duže. Možda odgovor ne leži u površnim objašnjenjima, već u skrivenim zakonitostima koje određuju tok našeg postojanja. Smrt, iako često shvaćena kao kraj, u stvarnosti je prelaz, trenutak promene koji nas vodi ka nečemu novom.
U umetnosti, smrt je vekovima bila tema pokušaja da se prikaže ono što je neuhvatljivo. Jedan skulptor, tik pred svoju smrt, rekao je da bi je najradije oslikao kroz vaskrsnuće Hristovo. Tom rečenicom jasno je pokazao da smrt ne znači gašenje, već preobražaj, nastavak puta u drugom obliku.
Postoje brojna svedočanstva iz naroda koja potvrđuju takvo viđenje. Ruski seljaci su, kada bi osetili da im se približava kraj, oblačili čistu odeću, palili kandilo i spokojno odlazili, bez straha i panike. Oni su razumeli da smrt nije neprijatelj, već prirodan deo puta. Njihov primer govori da čovek, ako prihvati život u celini, može spokojno da prihvati i njegov završetak.
- U medicinskoj praksi postoje brojni slučajevi koji ukazuju da čovek može predosetiti sopstveni kraj. Jedan ratnik, koji je tri puta izbegao sigurnu smrt, izgovorio je pred svoj poslednji čas: „Gotovo je.“ Iako su lekari verovali da će živeti još dugo, napustio je ovaj svet za nekoliko dana. Kao da je njegovo unutrašnje biće znalo ono što medicina nije mogla da predvidi.
Zanimljivo je i opažanje da postoji veza između rođenja i smrti. Statistike pokazuju da se često dešava da ljudi napuštaju svet u blizini značajnih datuma u porodici – na primer, oko rođenja unuka ili istog dana kada je rođen neko od bližnjih. To nagoveštava da u našim životima postoji ritam i sklad, da je prelaz između generacija deo dubljeg plana.
- Posebno snažna svedočanstva dolaze od onih koji su doživeli kliničku smrt. Pacijentkinja je ispričala kako je, dok su lekari pokušavali da je spasu, videla svoje telo sa strane i čak „posetila“ svoj dom, gde je zatekla porodicu. Nakon buđenja, opisala je detalje koji su se kasnije potvrdili kao tačni. Takva iskustva otvaraju pitanje postojanja svesti izvan fizičkog tela i pružaju utehu da smrt možda nije nestanak, već prelazak u drugo stanje.
U razgovorima sa ljudima koji su se suočavali sa smrću, otkriva se i ono što najviše žele u poslednjim trenucima. Nekima je bila važna tišina, drugima prisustvo porodice, ali jedan monah je ostavio najdublju poruku rekavši da mu nije važno gde i kako će umreti, već da u tom času bude u molitvi, zahvalan za dar života. To je suština – da smrt ne treba da nas plaši, već da nas podseti da svaki trenutak života treba živeti sa zahvalnošću.
- Svi ljudi žele da znaju šta ih čeka posle smrti, ali ono što zaista oblikuje našu sudbinu jeste kako živimo dok smo ovde. Smisao nije u nagađanjima o onome što dolazi, već u ljubavi, delima i odnosima koje gradimo. Naši potomci i njihove priče su ono što nas održava živim i nakon što napustimo ovaj svet.
Smrt je izvesna, ali život je dar. Zato je najvažnije iskoristiti vreme koje imamo, ostaviti trag u dobrim delima, voleti i biti voljen. To je način da živimo punim plućima i da se bez straha suočimo sa onim što neminovno dolazi.
