U jesen 2000. godine, priča o Ekaterini Martynovoj i Eleni Samokhini, dve mlade Ruskinje, postala je jedna od najtragičnijih i najpotresnijih u novijoj ruskoj istoriji.Saznajte više u nastavku…
Dve devojke su, vraćajući se kući sa noćnog izlaska, postale žrtve zločinca koji će ih četiri godine držati u podrumu, skrivenom od sveta.
Ova priča nije samo o zločinu, već i o snazi volje za preživljavanje, o trpljenju, strpljenju i konačnoj slobodi.
Priča počinje 30. septembra 2000. godine, kada su Katja i Elena srele Viktora Mokhova, muškarca koji će postati njihov dželat. Mokhov je bio poznat kao “Skopin manijak” i još tada je planirao da ih uzme pod svoje. U ponudi vožnje, devojke su se našle u njegovim rukama, potpuno nesvesne toga šta ih čeka. Mokhov je zajedno sa svojom saučesnicom Jelenom Badukinom, koja je bila zamaskirana kao muškarac zbog svog kratkog izgleda, ponudio vožnju, a sve je bilo začinjeno sedativima koje su devojke popile. Ubrzo su završile u bunkeru, podrumu u garaži, zatvorene, bez svetla, hrane i mogućnosti da pobegnu.
- Taj bunker je bio pravi pakao na zemlji. Mokhov je konstruisao podrum tako da je bio gotovo neotkriven, sa tajnim prolazima i debelim betonskim zidovima. Devojke su bile u zapečaćenom prostoru, lišene bilo kakve slobode ili prava na život. U tom mestu, fizičko i psihičko zlostavljanje postalo je svakodnevica. Mokhov je vršio seksualne napade, ali i nasilje raznih vrsta. Elena je čak ostala trudna tri puta tokom tih strašnih godina, ali je jedno od njenih beba umrlo, što je još više pogoršalo njenu situaciju.
Iako su bile podvrgnute beskrajnim mukama, jedna sitnica je promenila sve. U trenutku kada je Katja imala priliku, ubacila je poruku u stan koji je Mokhov koristio, govoreći o svom i Eleninim identitetima i pozivajući na pomoć. Ovo je bio trenutak kada je zajednica reagovala, a poruka je dospela do policije, koja je konačno 4. maja 2004. godine otkrila bunker i oslobodila devojke. Elena, koja je bila u osmom mesecu trudnoće, izgubila je bebu na porođaju, ali njeno oslobađanje označavalo je kraj jednog strašnog perioda.
- Devojke su provele više od tri i po godine u zatočeništvu, vreme koje je bilo obeleženo torturama, tragedijama i dubokim emocionalnim ranama. Iako su preživele užase, to je samo pokazalo neuništivu ljudsku volju. Mokhov je kasnije bio osuđen na 17 godina zatvora, dok je njegova saučesnica Jelena Badukina dobila 5,5 godina zatvora. Iako su preživeli, devojke su se suočavale sa psihološkim posledicama koje nisu nestale odmah.
Ekaterina je kasnije odlučila da napiše knjigu, u kojoj je otvoreno podelila svoja iskustva i govoreći o bolu koji je pretrpela, kako je psihološki i fizički trajno pogođena, ali i o snazi koja joj je pomogla da preživi. Elena je takođe podelila svoje bolne trenutke, govoreći o izgubljenoj deci i o tome koliko joj je bilo teško da ponovo izgradi svoj život.
- Ovaj slučaj postavlja važno pitanje o ljudskoj pravdi i pokazuje da nikakvi zločini ne bi smeli biti zaboravljeni. Mokhov je bio osuđen, ali njegova saučesnica je ostala pod nadzorom nakon izlaska iz zatvora 2021. godine, što je važan podsetnik da pravda mora da stigne bez obzira na to koliko vremena prođe. Iako su bile podvrgnute nesrećama, priča o Katji i Eleni je priča o tome kako ljudi mogu preživeti najgore, kako mogu izdržati bolove, ali i kako mogu ponovo postati slobodni.
Njihova priča pokazuje koliko je važno ne ostati tiho, koliko je važno pomogati i reagovati kada možemo, jer ponekad je samo jedan glas, jedan poruka nade, ono što može doneti slobodu. Ljudska patnja može biti velika, ali ona nije veća od ljudske hrabrosti da se borimo, da se izborimo za dostojanstvo i slobodu, čak i kada su šanse da preživimo male.
