Zamislite samo kako se osećate kad sve što verujete, što ste gradili, dođe u pitanje. Moja kuća je mesto gde sam želela da stvorim harmoniju i mir…..
Možda zvuči kao klišej, ali za mene je to bio cilj. Nema ništa lepše nego imati domaćinstvo u kojem se svi poštuju i pridržavaju istih vrednosti, zar ne?
Oduvek sam bila vegan. To nije samo bila moja ishrana, to je bio moj način života, moj izbor da živim u skladu sa životinjama i planetom.
Meso je bilo potpuno van mog sveta. Moj muž, Danijel, nije bio toliko strastven, ali nikada nije imao problem sa tim. Poštovao je moj način života i nikada nije pitao zašto to radim, samo je prihvatio. To mi je bilo dovoljno.
- Zato je bio šok kad je moja pastorka, 14-godišnja Jelena, došla kod nas na nekoliko meseci, kako bismo je podržali. Imala je mnogo problema sa majkom, pa smo odlučili da joj pružimo sigurno utočište. U početku je bilo sve u redu. Jelena je bila tiha, povučena, verovatno se osećala kao stranac u našem domu, ali brzo smo je prihvatili. Međutim, sa vremenom, ona je počela da pokazuje znakove otpora prema mojoj veganskoj ishrani.
U početku, to su bili samo sitni komentari, “Zašto ne jedete meso?”, “Meni bi to bilo teško.” Iako sam je pokušavala razumeti, nije bilo jasno zašto ne može da poštuje moju odluku. Ona nije bila vegan, nije bilo očekivano da to bude, ali je odbijala i samu ideju da bude u tom okruženju. “Zašto ja ne mogu jesti meso kad svi ostali jedu?”, pitala je, što je bilo u redu, sve dok nije postalo izuzetno uporno. U jednoj raspravi, gde smo ponovo razgovarali o toj temi, samo sam je pogledala i rekla: “Moja kuća, moja pravila. Ako ti se ne sviđa, nemoj da dolaziš.” Te reči nisu bile upućene od strane nekog surovog roditelja, to su bile reči žene koja je želela da njeno domaćinstvo ostane dosledno vrednostima koje su je vodile kroz život.
Jelena je zaćutala, ali ništa nije bilo isto. Počela je da pravi malu revoluciju u kući. Počela je da se ponaša kao da je to njena kuća, a ne moja. Moj muž, Danijel, naravno, nije rekao ništa. Uvek je bio onaj koji je želeo da izbegne konflikte, pa se povukao i pustio nas dve da se nosimo sa situacijom.
- Ali stvar je postala ozbiljna jedne noći, kada sam u tri ujutro, probudila zvuk otvaranja vrata. Moj sin, Marko (7), došao je do mene drhteći. “Mama, Jelena mi je rekla da ona više ne želi da bude ovde. Ona ne voli tvoje pravilo o hrani.” Srce mi je bilo kao da je zaronilo u stomak, a oči su mi bile pune suza. Zamišljala sam Jelenu kao osobu koja je želela samo da se oseća kao deo porodice, ali nisam mogla da shvatim zašto je bila toliko tvrdoglava u vezi sa stvarima koje nisu bile presudne za njen život.
Danijel je kasnije rekao da “razumije” zašto Jelena reaguje na taj način, ali nije mogao da razjasni zašto se ponaša kao da je uvek u pravu. To je stvorilo dodatni pritisak. Shvatila sam da nije samo Jelena ta koja ima problema sa mojim pravilima. Ceo naš dom je bio pod tenzijom. Niko nije imao hrabrosti da kaže šta misli, a svi su se ponašali kao da nije ništa u redu. Taj trenutni haos, sukobi oko hrane, postali su gotovo simbolika problema koji nismo želeli da rešimo
Ponekad se pitam da li smo napravili grešku što nismo od početka postavili granice, iako znam da je to bio pravi put za mene. Možda je Jelena trebala da ima više strpljenja, možda smo Danijel i ja trebali više da je slušamo. Ali sada, kada razmišljam o svemu, shvatam da nijedna situacija nije crno-bela. Porodica je mnogo više od hrane i običaja. To je prostor gde se ljudi moraju truditi da razumeju, prihvate i poštuju jedni druge, čak i kada se ne slažu u svemu.
- Danas, kada razmišljam o Jelenu i njenoj borbi sa našim pravilima, shvatam da nije samo hrana bila ta koja nas je razdvojila. Bilo je to pitanje pripadanja, identiteta i međusobnog poštovanja. Zajedno učimo i rastemo. Iako se još uvek ponekad svađamo, sada imamo temelje za istinski razgovor, za istinsku zajednicu.
