Rodiš decu, sama ih školuješ, kupiš im kuće, a kad se razboliš pošalju te u dom: ona nije zaslužila takvu staros

U današnjem svetu, ženi je često dodeljena uloga koja zahteva beskrajnu posvećenost, ljubav, strpljenje i žrtvovanje. U dansnjem clanku vise…

Ona je ta koja rađa decu, koja ih odgaja, školuje, obezbeđuje im sve što im treba, pa čak i kupuje kuće kako bi im obezbedila siguran start u životu.

Međutim, kad dođe trenutak kada ona sama postane ranjiva, kad bolest ili starost ne mogu biti izbegnuti, mnogi je zaboravljaju.

Kroz ovu nepravdu, žena je stavljena u poziciju da bude ona koja daje sve, a da za uzvrat ne dobija ono što zaslužuje.

• Nema nikakve sumnje da su žene stubovi mnogih porodica, temelji koji omogućavaju da sve funkcioniše. Oni koji gledaju izdaleka često vide samo svestranost i snagu žena, ali nikad ne razmišljaju o tome koliko je to iscrpljujuće. Žena koja je svestan kreator života, ljubavi, brige i stabilnosti, često je istovremeno i nesvesna svoje vlastite potrebe za pažnjom, ljubavlju i negom.

Započnimo od početka – žena rađa decu. Niko ne može da porekne važnost toga čina. U tom trenutku ona daje život, energiju i ljubav koja nema kraja. Kroz godine, ona odgaja svoju decu, vodi ih kroz obrazovni sistem, pomaže im da rastu, uče i postanu odgovorne osobe. Kroz sve to, ona je uvek tu za njih. Zamišljena je kao zaštitnik, kao svetionik, kao stub podrške u njihovim životima.

I dok je sve to predivno, često se zaboravlja ključna stvar: žena nije samo roditelj. Ona je i osoba sa sopstvenim potrebama, željama, strahovima i nadama. Njena posvećenost porodici, njenim deci, ostavlja malo prostora za nju samu. I dok ona daje najbolje od sebe kako bi deca imala život iz snova, mnogi zaboravljaju da su njeni snovi možda samo daleki podsećnici na ono što bi želela da postigne.

Kad deca porastu i naprave svoje živote, mnoge žene ostaju same. U društvu u kojem je svakodnevni život ubrzan, ljudi često zaboravljaju šta znači posvetiti se nekome do kraja, i to na način na koji ona to radi. Ali ono što je posebno žalosno jeste što žene često nemaju nikakve sigurne mreže ili podrške kada dođe trenutak da im treba pomoć. Kad se razbole, kad stari, kad im je potrebna pažnja i negovanje, sve ono što su ulagale u druge – ostaje neprepoznato.

• Nažalost, mnoge žene dožive trenutak kad umesto ljubavi, pažnje i brige, na kraju dobiju nešto sasvim drugo – često nemaju mogućnost da budu sa svojim voljenima, nego bivaju poslati u domove za starije, zaboravljene i zanemarene. Upravo to je jedan od najvećih problema našeg društva. Nepravda koja dolazi iz toga što su žene često stavljene u poziciju da budu sve za sve, a kad dođe trenutak da im je potrebna pomoć, ostaju zanemarene. One nisu zaslužile da se na kraju nađu u sistemu koji je okrenut samo ka funkcionalnosti, umesto da bude okrenut ka stvaranju emocija, ljubavi i međusobnog poštovanja.

U društvu koje je postalo previše usmereno na efikasnost i materijalne vrednosti, prečesto se zaboravlja na ljudsku dimenziju života. Umesto da cenimo žene koje su nas podigle, koje su nas naučile životu, koje su uložile svoj trud i energiju u nas, mnoge od njih doživljavaju hladnoću i udaljenost od onih koje su nekada podizale. Žene, koje su uvek bile kamen-temeljac porodica, sada se nalaze u domovima za stare, udaljene od ljubavi svojih dece, a da često ni ne dobiju poštovanje koje zaslužuju.

• Društvo je postalo takvo da je istinska vrednost žene smanjena na ono što je direktno povezano sa materijalnim. Niko ne vidi njene godine, njen rad, njenu posvećenost. I dok žena koja je do kraja posvećena svojim roditeljima i deci zaslužuje poštovanje i negu, često se na kraju njeni trud i ljubav uzimaju zdravo za gotovo. Kad je bolest zadesi, kad godine počnu da je pogađaju, društvo se distancira. Njena deca, možda već odrasla, previše su zaokupljena svojim životima da se prisete svega što im je dala, pa ona često ostaje sama, u sistemu koji je nesposoban da pruži ljubav.

Međutim, vreme je da se promeni način na koji gledamo na žene, na njihov rad i njihovu posvećenost. Trebamo shvatiti da žene zaslužuju isto onoliko ljubavi, pažnje i poštovanja koliko su one same uložile u nas. Ne smeju biti zaboravljene kad postanu starije, kada dođe trenutak njihove potrebe. U društvu koje teži napretku, ljubav i poštovanje moraju biti od esencijalne važnosti – za sve one koji su nas podigli.

Na kraju, nije stvar u tome da žena “ne zaslužuje” da bude zaboravljena. Stvar je u tome da ona zaslužuje bolje, zaslužuje život u kojem se poštuje sve što je dala i sve što je postigla. I to je ono što treba da obeleži njen kraj života – ljubav, pažnja, i zahvalnost koju je zaslužila od svih nas.