Bilo je to jutro poput svakog drugog, ali ništa u mom životu više nije bilo isto. Moj 35-godišnji muž, čovek kojeg sam volela više od svega, iznenada je preminuo…..
Prošlo je samo sedam dana, ali svakog trenutka činilo mi se da je prošla čitava večnost. Osećala sam se kao da je vreme stalo, kao da su svi moji dani podeljeni na dve tačke – on pre njegove smrti i on posle nje.
Nisam mogla da se pomirim sa njegovim gubitkom. Prolazile su noći u tišini, a dani su bili prepunjeni pitanjima koja nisu imala odgovore.
Bio je tako mlad, pun života, pun snova. Kako je to moglo da se desi? Kako je moguće da jedan trenutak zauvijek promeni sve?
- I baš kada sam mislila da više ne mogu da podnesem, naišla sam na nešto što nisam očekivala. Jednog dana, dok sam razmišljala o svim stvarima koje smo delili, odlučila sam da pregledam njegove e-mailove. Nisam imala neku određenu svrhu, ali u tom trenutku želja da saznam nešto više o njemu, nešto što mi je izmaklo, bila je previše snažna da bih je ignorisala.
Moje ruke su drhtale dok sam otvarala njegov inbox. Osećala sam se kao istražitelj, kao da tražim neki trag, nešto što će me povezati s njim, što će me podsetiti na to da je on stvarno postojao, da nije samo lik u mojoj prošlosti. No, nisam mogla da verujem kad sam naišla na nešto što nisam očekivala – bio je pretplaćen na neku uslugu praćenja lokacije.
Zadnjih nekoliko meseci, to je bilo nešto što je bilo nevidljivo, skriveno od mene. Iako sam se osećala kao da nisam ništa sumnjala, sada sam shvatila da nisam znala sve. Dugo sam bila u dilemi da li da nastavim da istražujem, ali radoznalost je bila jača. Koristeći njegovu staru lozinku, uspjela sam da se prijavim i iz nekog razloga, ekran je počeo da prikazuje nešto što nisam očekivala.
Njegovo kretanje uživo.
Ponekad je život pun iznenađenja, ali ovo nije bio jedan od onih prijatnih. Da, njegov telefon je pratio njegovu lokaciju, ali nije bilo ničeg naročitog u tome. Bio je blizu, baš u blizini našeg doma, pa sam se u tom trenutku smeštala u neki ironični mir. Možda je to bila samo još jedna rutina, obična svakodnevica koju nismo delili, ali je bilo nečeg neobičnog u tom trenutku.
Onda je nešto iznenadilo mene do srži.
- Na ekranu se pojavio prozor za chat. Zajedno sa fotografijom devojke i tekstom. Srce mi je preskočilo, a suze su počele da padaju na tastaturu. Rečenice su bile u stilu poruka koje nisam prepoznavala. Pisalo je nešto kao: „Ne brini, sve će biti u redu. Nikad neću zaboraviti što smo imali.“
Kroz maglu nisam mogla da shvatim sve što sam pročitala. Ko je bila ta devojka? Šta su to delili? Zašto mi nije ništa rekao? Je li to bio znak da se nešto skrivalo, nešto što sam verovala da nikada ne postoji? Možda je bio tek još jedan deo njegove privatnosti kojeg nisam mogla da dotaknem, ali ovo me je duboko pogodilo.
Počela sam da se pitam ko sam bila u njegovom životu, da li sam bila samo deo nečega što je bilo nevidljivo, sakriveno u svim tim porukama. Da li je sve to bilo istinito? Da li je mogao da me voli dok je bio sa nekim drugim?
Iako nisam želela da budem ta koja čita nečije privatne poruke, nisam mogla da zaustavim curenje suza. Srce mi je bilo slomljeno, a um nije mogao da procesuira sve informacije. Da li je ikada bio iskren sa mnom? Da li je sve ono što smo delili bilo samo maska?
- Nisam imala odgovore, ali sam imala bol. I više nisam znala šta da radim sa sobom. Da li treba da nastavim da istražujem, da kopam još dublje, ili da pustim sve da nestane, kao što se i on sam povukao iz mog života?
Ova situacija je postavila pred mene mnogo pitanja i sumnji, ali jedno je bilo sigurno – ništa više nije bilo isto. Život je nastavio da teče, ali je ostavio tragove koji se ne mogu lako zaboraviti. Ponekad, oni koje volimo nose sa sobom tajne koje nisu za nas, a mi, kao nevini gledaoci, samo pokušavamo da shvatimo kako da se nosimo sa onim što nam je preostalo.
