Te zimske večeri, dok je hladan vetar nosio prašinu po uskim ulicama sela, Magdalena je shvatila da vreme više nije na njenoj strani…..
Lekar joj je samo spustio pogled i izgovorio rečenicu koju je nosila kao kamen u grudima: „Vaše srce je preslabo… operacija je hitno potrebna.“
Nije imala novca, niti ikoga osim jednog sina – Matea, onog istog kog je nosila devet meseci, odgajila sama i naučila da hoda, govori i sanja.
Imala je 73 godine i nije tražila mnogo. Samo još malo života da vidi unuke kako odrastaju, da popije kafu na svojoj staroj verandi, da u rano jutro oseti miris zemlje nakon kiše. Ali bolest je zakucala pregrubo, a ona više nije imala snage da je ignoriše.
- Te večeri, ogrnuta tankim kaputom, krenula je ka sinovoj kući. Kiša joj je kvasila kosu, ali srce joj je bilo teže od vode koja joj se slivala niz ramena.
Mateo je živeo u prostranoj kući sa velikom kapijom koja je više ličila na zid nego na ulaz. Kada je pozvonila, otvorila joj je snaha, žena koja ju je uvek gledala kao teret, kao neko podsećanje na skromne početke njenog supruga. Pogledala je staricu uz podsmeh i hladno izgovorila: „Mateo je zauzet.“
- Magdalena je tiho zamolila da ga ipak pozove, bar na trenutak. Snaha je okrenula očima i otišla, a Mateo se pojavio posle nekoliko trenutaka, obuzet telefonom, poslom, mislima koje nisu imale mesta za nju.
— Mama, šta radiš ovde po ovoj kiši? — pitao je, ali ne sa brigom, već sa nervozom čoveka kome je plan dana poremećen.
Magdalena je pružila drhtav papir.
— Sine… treba mi operacija. Srce… više ne mogu sama. Samo malo pomoći tražim. Vratiću čim tvoj brat proda pirinač…
Mateo je pogledao svoju suprugu, koja je već odmahnula glavom, kao da ga upozorava da ne preteruje. On je kratko uzdahnuo.
— Mama, znaš da sad ulažem u posao. Nemam viška. Evo ti nešto malo, za sada… kad budem mogao, javiću ti se.
- Uzeo je paket riže sa kuhinjskog pulta i spustio ga u njene ruke. Ni zagrljaja, ni „biće dobro“, ni „ne brini“. Samo formalan izraz lica i brza želja da se razgovor završi.
- Magdalena je spustila pogled, sakrivajući razočaranje. Nije krivila sina. Život ga je promenio, udaljio od nje, ubacio u svet gde su računi važniji od emocija, a reči teže od dela. Zagrlila je paket riže kao da je najveći poklon, i polako se udaljila niz ulicu dok su se vrata za njom zatvarala.
U svojoj trošnoj kući, osvetljenoj jednom žaruljom, sela je za sto i otvorila paket. Htela je da skuva malo riže, da zaleči prazninu i u stomaku i u srcu. Ali kada je razrezala ambalažu, nešto tvrdo je zapelo pod prstima. Unutra je pronašla uredno umotanu kovertu.
Ruke su joj zadrhtale dok ju je otvarala.
Unutra je bilo 120.000 pezosa.
I kratka, bolno iskrena poruka:
„Mama, izvini. Bojao sam se kako će Marina reagovati ako ti dam novac. Znaš kakva je. Ali ti si moja majka. Uzmi sve i uradi operaciju odmah. Ne mogu da zamislim svet bez tebe. Tvoj Mateo.“
- Koverta je pala na sto, a Magdalenino lice se preplavilo suzama. Taj trenutak bio je tiši od molitve, topliji od bilo kakvog zagrljaja. Sin je možda sakrio brigu, ali nije mogao sakriti ljubav.
Sutradan je otišla na operaciju. Zahvat je uspeo. Kada je otvorila oči, Mateo je sedeo pored nje, s crvenim, natečenim očima.
— Mama…
— Sine…
— Žao mi je. Sve ovo vreme… bio sam slab.
— Ljubav nije slabost, Mateo. Samo je treba pokazati — dok još možeš.
Mateo je zaplakao na njenim rukama kao dete koje traži oproštaj. Ona mu ga je dala bez reči, jer majke ne čuvaju uvrede – čuvaju ljubav.
Narednih meseci Mateo je potpuno preokrenuo svoj život. Preselio majku kod sebe, napustio poslove koji su mu gutali dušu, gradio kuću u kojoj je bilo manje stvari, ali više topline. Snaha je negodovala, ali se život ne pita uvek za tuđe mišljenje.
- Magdalena je proživela još nekoliko godina okružena ljubavlju kakvu je oduvek želela. Kada je tiho preminula jednog prolećnog jutra, Mateo je čuvao njenu ruku do poslednjeg daha.
Na njenom stočiću, pored malog okvira sa starom fotografijom, stajala je ona ista koverta. Danas, Mateo je čuva u svojoj fioci i svaki put kada je otvori, pročita istu rečenicu:
„Ljubav treba pokazati — dok još ima vremena.“
- A ljudi u selu i dalje pričaju priču o Magdaleninom paketu riže.
Priču o majci koja je donela hrabrost, o sinu koji se probudio iz života bez srca, i o ljubavi koja je bila sakrivena baš tamo gde se najmanje očekuje — u običnom paketu riže….
