U danasnjem clanku procitajte pricu o herosjskom cinu jednog decaka,više u nastavku teksta…
- Subota je počela sasvim običnim tempom. Ulice su bile mirne, sunce je sijalo, a naš mali blok spremao se za još jedno komšijsko druženje uz roštilj. Deca su već jurcala biciklima, odrasli postavljali stolice i rashlađivali piće, a ja sam u sebi bila zahvalna što živimo u kraju gde svi jedni druge poznaju.
Moja mlađa, Lili, trčkarala je sa grupom dece, a stariji sin, Etan, povukao se na kraj slepe ulice sa slušalicama u ušima. Tipičan dvanaestogodišnjak—među nama, a opet u svom svetu. Dok sam razgovarala sa komšinicom o školskom prikupljanju sredstava, nisam imala pojma da će taj razgovor za nekoliko minuta potpuno izgubiti smisao i značaj.
U jednom trenutku, iz pravca kuće na uglu počeo je da se vije dim. Neko je dobacio šalu da je roštilj izgoreo, i svi su se nasmejali. Ali dim nije prestajao da se širi. Postajao je gušći, tamniji, i širio se ka drvetu koje se nadvijalo nad šupom iza kuće.
„Nije to roštilj“, promrmljao je neko.
Tada se začuo zvuk. Kratak, prodoran i zastrašujuće jasan—plač deteta.
Za trenutak je nastala potpuna tišina. Kao da niko nije znao šta da uradi. Ljudi su se okretali jedni ka drugima, tražeći rešenje u tuđim očima.
A onda je sve počelo da se odvija neverovatnom brzinom.
- Pre nego što sam uopšte shvatila šta se događa, primetila sam pokret u uglu oka. Etan. Moj sin, onaj koji uvek kasni na doručak, koji zaboravlja da skloni patike, koji voli da se sakrije iza muzike i svojih misli. On je bio taj koji se prvi pokrenuo.
Ispustio je telefon na travu i potrčao. Samo je nestao u oblaku dima.
Moje srce je zaledilo. Vrisnula sam, ali zvuk je bio izgubljen u haosu koji je usledio. Ljudi su počeli da viču, neko je zvao 911, neko je povlačio crevo za zalivanje. Ali sve što sam ja mogla da vidim bio je dim i praznina u njemu gde je maločas bio moj dečak.
Sekunde su se pretvorile u minute. Ili se bar tako činilo. Nisam mogla da dišem, nisam mogla da se pomerim. Ruke su mi se tresle, noge klecale. U mislima sam već zamišljala najgore.
A onda—pokret.
Iz dima se pojavio lik, pogrbljen i zadihan, lice mu je bilo prekriveno čađom. Etan. U naručju je držao nešto malo, uplašeno i glasno. Bebu.
Za trenutak niko nije reagovao. Kao da su svi morali da obrade ono što gledaju. Onda su roditelji potrčali, ljudi su počeli da plaču, neko je priskočio da uzme dete. Moj sin je kašljao, ali nije puštao iz ruku sve dok nije bio siguran da je beba bezbedna.
- Osećala sam mešavinu šoka, straha i neverovatnog ponosa. Moje dete je uradilo ono što odrasli nisu smeli.
Vatrogasci su stigli, požar je ugašen, a svet se polako vraćao u normalu. Ali u meni ništa više nije bilo isto.
Te noći nisam mogla da spavam. Stalno sam prebirala po mislima šta se dogodilo, gledala Etana dok spava i pokušavala da pomirim dve slike—mog dečaka i tog istog dečaka koji je bez razmišljanja utrčao u plamen.
I baš kada sam mislila da je sve gotovo, da će se priča završiti u okvirima naše ulice, desilo se nešto neočekivano.
Ujutro, tačno u 5 sati, zazvonio je telefon. Poruka. Samo jedna rečenica:
„Dođite do crvene limuzine kod škole vašeg sina.“
- Srce mi je ponovo preskočilo. Nisam znala šta da mislim. Da li je to neka šala? Nagrada? Upozorenje? Nisam imala pojma. Sve je delovalo nestvarno.
Ipak, otišli smo.
Ne mogu da vam otkrijem šta se sve dalje odigralo tog jutra. Reći ću samo da ono što nas je tamo dočekalo nije imalo veze sa strahom, niti sa opasnošću. Umesto toga, otvorila su se vrata priče koja je pokazala da hrabrost, čak i kada dolazi iz najmanjeg i najtišeg među nama, ima moć da promeni mnogo više od jednog dana, jednog trenutka ili jedne porodice.
Na kraju, svi smo se vratili kući sa osećajem da smo svedočili nečemu velikom. A ja sam shvatila da nekad heroji ne nose plašt, već obične slušalice i majicu sa flekama od sladoleda.
