U njihovom tihom stanu, gde su dani prolazili u sivom ritmu bolničkih smena i brige za njenog bedridden muža, mala Kirjuša nije mogao da ostane tih…….
Noću, njegova mlada ušesa su hvatalo čudne zvuke – korake, škripanje podova, zvuk vode. Umorna od posla u terapijskoj jedinici, Alja je isprva te fantazije odbacivala kao proizvod umora, ali persistentni pogled njenog sina naterao je da posumnja.
Anatolij, koji je bio prikovan za krevet nakon misterioznog nesreće, delovao je bespomoćno: slomljeni kičmeni stub, lekarske sumorne prognoze i skupi medicinski računi.
Alja je neumorno radila, okretala ga, hranila, brinula o njemu, žrtvujući san i vreme s sinom. Ipak, nešto u njegovoj apatičnosti i iritabilnosti držalo je uznemirujuće, poput senke iz prošlosti — njihovih burnih porodičnih veza, punih svađa i pomirenja.
- Ona se sećala svojih mladalačkih dana, kad su svi problemi delovali daleki i lako rešivi. Ali, kao što to obično biva u životu, sve je postalo komplikovanije s godinama. Nisu imali sreće ni u braku. Za nju, ljubav nije bila sve; trebalo je puno više od toga — strpljenja, zajedničkog rada, poštovanja, a svega toga je nedostajalo. Anatolijeva nesreća bila je samo kulminacija njihovih nesuglasica. Mislila je da će mu pomoći, da će zajedno prevazići sve, ali sada, kad je bio slab i nemoćan, postajao je još teži za podnošenje.
No, Kirjuša, u svojoj detinjoj vernosti, nije mogao da zadrži sve te misli za sebe. Njegov pogled nije varao, bilo je nešto u njegovim očima što ju je teralo da se zapita. “Mama, zašto krevet škripi?” pitao je tiho, dok je stajao pored kreveta, gledajući svog oca kako leži, gotovo nepomično, u svojoj izolaciji. Alja mu nije odgovorila odmah, samo ga je tiho pomilovala po kosi i okrenula se da proveri Anatolija. Ali Kirjušine reči nisu nestale.
„Mama, čuo sam nešto u hodniku. Neko je bio tu“, dodao je na brzinu, kao da pokušava da obuzda strah koji je rastao u njemu. Alja je samo odmahnula glavom. „To su samo snovi, dušo. Umoran si.“ Ali Kirjuša nije popustio. Njegov um nije bio opterećen brigama kao njen, pa je tako mogao da vidi ono što je ona zanemarivala — male, čudne promene u kući. U početku su to bile samo sumnje. Zvukovi iz noći, koraci, škripa vrata. Ali sada su postali neizbežni.
„Zar ti ništa ne čuješ?“ pitao je ponovo, nestrpljivo i očigledno uznemiren. Alja je bila iscrpljena, ali njegov pogled je naterao da pogleda pažljivije. Bilo je to nešto u vazduhu što je činilo da stan nije samo tih, već… pritisnut. Ponekad, kad bi se vratila kući iz bolnice, imala je osećaj da nije sama. Iako bi sve bilo netaknuto, postojala je ta težina — kao da je nešto bilo na ivici, nešto što nije mogla da objasni.
- Jednog dana, dok je bila sama s Anatolijem, dok je podnosila još jedan od njegovih besnih komentara o tome kako je sve odjednom postalo „previše“, Alja je pomislila da nije samo ona ta koja je patila. Možda je, duboko u sebi, on zapravo i dalje bio okrenut prošlosti. Nije znao kako da se nosi sa svojom nesrećom, a još manje sa njihovim odnosom. I dok su se njegove reči pretvarale u bes, ona je shvatila: „Nekada, da bismo napredovali, moramo se osloboditi svojih okova.“
I tada je to shvatila. Zvukovi noću nisu bili samo plod umora ili halucinacije. Bilo je to nešto više. Škripanje nije dolazilo samo od starog nameštaja ili od njenih koraka po stanu. To je bilo nešto dublje, nešto što je dolazilo iz prošlosti, iz vremena kada je Anatolij bio živ i pun života. Bilo je to kao podsećanje na ono što je sve u međuvremenu nestalo — njihova sreća, strast, ti trenuci kad su se ljubili i smejali.
U trenutku spoznaje, Alja je shvatila da možda nije samo njen brak taj koji treba lečenje. Možda je cela kuća bila u tom stanju — zarobljena u prošlim žalostima, nesigurnostima, sa nespoznatim teretom. Zvukovi su postajali jasniji. Nije se radilo samo o dvorcu, o stanu, već o njihovim dušama. O sećanjima koja nisu mogla da nestanu.
„Ima nešto što moramo promeniti“, šaptala je, gledajući Anatolija. Možda je to bio trenutak kad je napokon odlučila da se oslobodi svih tih teskobnih veza.
