Lidia je ležala u bolničkoj postelji, oslabljena i u gotovo potpunoj tišini, dok su lekari davali minimalne šanse za njen oporavak…..
Iako su svi znali da je situacija ozbiljna, Lidia je osećala samo prazninu – onu prazninu koju možete da osetite samo kada znate da je došao trenutak kada se sve menja. Kroz hodnik su prolazili glasovi, a jedan od njih, glas njenog muža Olivera, koji je govorio sa lekarima, bio je poznat.
Kada je čula glas svog muža, Lidia je pokušala da otvori oči, ali nije mogla. Osećala je njegovu prisutnost, ali je shvatila da on ne zna da ona sve čuje.
Vrata su se otvorila i Oliver je ušao sa buketom cveća. Seo je na ivicu njenog kreveta, uzeo njenu ruku u svoje i pomilovao je po zglobu. Nagnuo se bliže, verujući da ona ništa ne čuje, i šapnuo joj je reči koje su je zaprepastile: “Konačno. Toliko sam ovo čekao. Sve što imaš biće moje.”
- Njegov glas je bio blag, ali njegove reči bile su kao grom iz vedra neba. Lidia je odmah shvatila da je njemu zapravo oduvek bilo najvažnije njeno imanje, njen novac, a ne ona kao osoba. Iako se pretvarao da je zabrinut, što je pokazivao maskom tuge koju je nosio, Lidia je prepoznala pravu prirodu njegovih osećanja. Nije želeo nju, već samo ono što ona ima. Tu, u tom trenutku, Lidia je shvatila da je sve vreme bila samo sredstvo za ostvarenje njegovih ciljeva.
Oliver je ustao, sa maskom tuge na licu, i krenuo ka hodniku. Pre nego što je izašao, još je jednom zamolio sestru da pazi na Lidiju, govoreći joj kako se veoma brine za nju. “Molim vas, pazite na nju. Ona mi je sve”, rekao je, ali Lidia je sve to čula, duboko iznutra osećajući samo njegovu lažnu brigu. Kako su vrata zatvorena, osećala je kako joj se srce steže, ali je ipak uspela da prikupi dovoljno snage da nešto uradi.
Kada je sve utihnulo, Lidia je ponovo otvorila oči. Srce joj je brže kucalo, ali nije osećala nikakav bol. Umesto toga, bila je preplavljena osećanjem da mora nešto preduzeti. Iako je bila slaba, njena volja je bila snažna. Kroz hodnik je čula zvuk koraka i šum vode. Čula je da neko pere pod. Lidia je skupila snagu i viknula: “Devojko… priđi ovamo, molim te.”
- Vrata su se malo odškrinula, a unutra je provirila mlada čistačica. Lidia ju je prepoznala kao Mariju, iako je bila uplašena, videlo se da nije bila sigurna kako da reaguje. “Da? Da li vam je loše?”, upitala je tiho, spremna da odmah pozove lekare.
Ne želeći da izazove paniku, Lidia je prošaputala: “Ne… Moram te nešto zamoliti.” Marija je prišla, a Lidia joj je čvrsto stegla ruku. “Slušaj me pažljivo”, rekla je, znajući da se mora osloniti na nekog ko je bio tu, ko nije bio uvučen u manipulacije njenog muža. To je bio trenutak kada je Lidia odlučila da uzme sudbinu u svoje ruke.
Dok su svi mislili da je sve gotovo, Lidia je znala da ona nije gotova. Ovaj trenutak, iako bio uobičajen u priči o prevari i lažnoj ljubavi, nudio je nadu da se nešto može promeniti. U njenim rukama je sada bila šansa da se izbori za ono što je njeno, da zaštiti svoju budućnost, a možda i da iznenadi Olivera na način na koji nikada nije očekivao.
