„Da li možete da zamislite izraz lica moje žene, mene i kompletnog bolničkog osoblja u trenutku kad je sestra izgovorila rečenicu koja nam je svima zaledila krv u žilama?“…..
Taj dan je trebalo da bude najljepši u našem životu. Dobili smo dvije predivne bebe, naše prvo potomstvo. Umorni, izbezumljeni od emocija, ali presrećni — sve je bilo savršeno.
Dok ih je sestra vagala, mjerila i zapisivala podatke, ja sam samo pokušavao da zapamtim svaki njihov pokret, svaki udah.
A onda… onda je izgovorila nešto što mi je promijenilo ton glasa, stav, držanje — bukvalno sve.
„Ovaj dječak je AB krvna grupa“, rekla je sasvim običnim glasom, kao da saopštava najbanalniju činjenicu na svijetu.
Naslućenje mi je proradilo i ja se našalim:
„Super, fali još samo da drugi bude B… žena je A, ja sam nulta.“
Nisam ni završio rečenicu, a sestra se ukočila. Lice joj je doslovno izgubilo boju. Doktorica, koja je stajala pored moje supruge, prestala je da potpisuje dokumente, polako okrenula glavu ka nama i pogledom prešla između mene, bebe… pa sestre.
U stomaku mi se nešto prevrnulo.
Osećaj ‒ kao kad znaš da ćeš čuti nešto loše, ali želiš da ti se samo čini.
Doktorica prilazi, spušta olovku i tiho kaže:
„Gospodine… postoji nešto što moramo da provjerimo. Odmah.“
Srce mi je treslo grudni koš. Moja žena, tek porođena, sva blijeda, počela je da drhti. Gleda mene kao da joj ja treba da kažem da je sve u redu, a ja nisam imao pojma šta se dešava. U glavi mi je tutnjalo jedno te isto:
Nemoguće je. Nemoguće. Nemoguće.
Doktorica nastavlja:
„Krvne grupe roditelja i beba… ne uklapaju se. Statistički je moguće, ali izuzetno, izuzetno rijetko. Moramo da uradimo hitan test.“
Meni su koljena klecala. Sestra nije smjela ni da nas pogleda u oči. Žena mi je rukama stisla ruku toliko jako da sam pomislio da će mi puknuti kost.
U glavi mi je u jednom trenutku bljesnula najgora moguća misao.
Ne zbog mene.
Ne zbog ponosa.
Nego zbog nje.
Moja žena — najpoštenija, najiskrenija, najčistija osoba koju sam ikad sreo.
Da li će neko samo na osnovu JEDNE oznake na papiru da posumnja u nju?
A onda još gore — da li je moguće da su bebe zamijenjene? Da li držimo tuđe dijete?
Nisam znao šta mi je gore.
Nas dvoje, onako umorni, preplašeni, zagrlili smo se i ćutali. Činilo se kao da čitava bolnica stoji na pauzi.
Nakon pola sata koje je izgledalo kao pola dana, doktorica se vraća. U rukama nosi rezultate. Pogled joj je ovog puta bio drugačiji — smireniji ali ozbiljan.
„Gospodine… gospođo… imamo odgovor.“
Udahnuli smo.
„Kombinacija vaših gena… jedna rijetka mutacija… i specifičan način nasljeđivanja kod djece… sve to zajedno može da da AB grupu, čak i kada otac ima 0.“
Stali smo.
Gledali je.
Nismo razumjeli ni pola rečenice.
Ali onda je konačno izgovorila ono što je jedino bilo važno:
„Obje bebe su vaše. Nema nikakve greške.“
Moja žena je toliko glasno zaplakala od olakšanja da je sestra potrčala da je zagrli. Meni su suze potekle same, ali sam se smijao kao lud.
- A doktorica, koja je prvih pola sata izgledala kao da joj je neko ukrao dušu, sada se samo naslonila na sto, uzdahnula i rekla:
„Znate… u mojoj karijeri ovo sam vidjela samo jednom. Genetika je čudo.“
Te večeri, dok sam držao oboje naše djece na grudima, pomislio sam koliko jedan mali detalj, jedan papir, jedna grupa slova može da sruši čovjekov svijet za minut.
A još više sam shvatio koliku snagu ima povjerenje među dvoje ljudi — jer da ga nismo imali, taj dan bi se završio mnogo drugačije.
- Danas, kad ispričam priču, svi se smiju.
Ali ja se uvijek sjetim onih pola sata…
I kako su me naučila da neke stvari ne treba uzimati zdravo za gotovo — ni djecu, ni ženu, ni povjerenje
