Elena je stajala na pragu nečega nepoznatog, pred krizom koja je mogla promeniti sve u njenom životu. Poslednjih nekoliko meseci bili su ispunjeni promenama, dilemama, i neizvesnostima……
Osećala je kako joj tlo pod nogama izmiče, i bez obzira na sve uspehe koje je postigla, nijedno postignuće nije moglo umiriti njenu dušu. Tog dana, na pustom putu, stajala je pred odlukom koja bi mogla definisati njenu budućnost.
Ispod horizonta, magloviti sumrak obasjavao je praznu cestu. Elena je već bila nekoliko minuta za volanom, vraćajući se kući nakon napornog dana.
Osećala je umor, ali ništa joj nije bilo važnije od toga da se što pre sklonila sa tih dugačkih i osamljenih drumova. A onda je ugledala njega. Čoveka koji je stajao na ivici puta, sa očajem u očima. Njegova pojava je bila zbunjujuća. Bio je uprljan, sav zgrčen od hladnoće, a njegove oči su gledale u nju, kao da je jedina osoba koja mu može pomoći.
- Njena racionalnost je šaputala da je to loša ideja. Upala je u zamku koja je mogla biti opasna. Neznanac, na pustom putu, sigurno je nosio neko zlo sa sobom. Ali nešto u tom pogledu, nešto što je odražavalo očaj, nateralo je Elenu da zadrži nogu na kočnici. Njeno srce je bilo onaj glas koji je prevladao, glas koji je pozivao na empatiju i dobrotu, uprkos svim njenim strahovima.
Bez previše razmišljanja, spustila je staklo i upitala ga da li treba pomoć. On je samo klimnuo glavom, pokušavajući da se uzdrži. “Treba mi samo prevoz do sledećeg grada”, rekao je, glasom koji nije nosio ni tračak nade. Elena je oklijevala, ali je znala da ne može da ga ostavi. Neka unutrašnja snaga je odlučila umesto nje.
Kako je vozila, čula je delimične odgovore na njegova pitanja, ali je znao sve o njoj. On je bio begunac. Iako je to priznanje izgovorio smireno, znao je da mu je svaki trenutak u ovom prevozu možda poslednji. Elena je osećala kako joj srce lupa. Zašto mu je verovala? Zašto ga nije samo ostavila? I tu, u tom trenutku, dok je vozački koncentrisano vozila dalje, setila se nečega.
Njene misli su bile preplavljene setom, kad se setila svog oca, jedine osobe koja je verovala u nju kada su svi drugi okrenuli leđa. Setila se trenutka kad je bila optužena za nešto što nije učinila, kada su je svi napustili, prebacili je u neko drugo svetlo. Dok su svi verovali u priču koju su stvarali, on, njen otac, nije odustao. On je bio njen oslonac, njen temelji, kad nije imala nikog. U tom trenutku shvatila je da, možda, u njemu ima i njega, tog beživotnog begunca.
“Ti si… kao i ja,” pomislila je. Osećala je da mora da mu pomogne, iako je duboko znala da se na takve stvari ne gleda blagonaklono. Učiniti ispravnu stvar, često nije isto što i uraditi ono što je zakonski ispravno.
Pogledala ga je. “Zašto bežiš?” pitala je, sa blago stisnutim grlom. On je pogledao kroz prozor, kao da nije hteo da odgovori, ali onda je prošaputao: “Kriv sam, a nisam ništa uradio.”
Te reči su zatrovale njen um. To je bilo nešto poznato, nešto što je ona osetila. To je bio trenutak razumevanja. Elena je doživela tu nepravdu, tu istu borbu, onu koju je vodila iznutra i koju je sada osećala u tom neznancu.
Njena vožnja ka sledećem gradu postajala je sve dugačka, a ona je znala da je donela odluku koja je mogla promeniti njen život. Pomogla je nekome ko nije zaslužio da bude ostavljen. Pomogla je nekome ko je, možda, nosio tajne koje nisu bile njegove. Pomogla je, jer nije želela da zaboravi kako je bilo biti verovan.
- I, dok je odlazila sa njim u nepoznato, Elena je znala da su dobrota i pravda dve strane istog novčića, i da je ona, kao i mnogi drugi, bila na razmeđu tih svetova.
Pitanje je bilo: Da li će je ta dobra dela osloboditi, ili će je uništiti? U tom trenutku, nije bilo važno. Znala je samo da, kao i njen otac, ona ne može ostaviti čoveka na cesti—posebno kada je ona jedina osoba koja može da mu pomogne.
