Bilo je to putovanje o kojem smo sanjali godinama. Moj muž i ja smo štedjeli svaki dinar, planirali svaki detalj, kako bi ostvarili svoje krstarenje iz snova. ….
Tri godine provedenih u čekanju, žrtvama i velikoj ljubavi prema onome što nam je trebalo doneti radost. Celi svet nam je bio pred nogama, i znali smo da će to biti savršen trenutak. Ni u jednom trenutku nismo sumnjali u to, sve je bilo spremno, sve je bilo isplanirano.
Međutim, život zna biti nepredvidiv. Samo četiri dana pre nego što smo trebalo da krenemo, desila se tragedija koja je promenila sve.
Moj posinak, dečko od svega 15 godina, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Srce mi je bilo slomljeno, a misli haotične. To je bio trenutak kada ništa više nije bilo isto. Dok sam stajala pred mužem, nisam znala šta da kažem. Pogledao me je, a njegove oči nosile su toliko bola da nisam imala snage da izgovorim ništa. Samo sam znala da moramo ići, da ne smem da odustanem, ma koliko to bilo teško.
- Rekla sam mu: “Možeš ostati, ali previše sam se trudila da bih odustala od ovoga.” Nije rekao ništa, samo je tiho klimnuo glavom. Bio je to trenutak pun bola, patnje i tišine, ali nisam mogla da prestanem razmišljati o svemu što smo planirali, o onim godinama štednje, o tom snu koji smo sanjali zajedno. Ta tuga je bila ogromna, ali nisam želela da ostanem kod kuće. Osećala sam da, ako sada odustanem, sve što smo postigli, sve što smo zajedno gradili, neće imati smisla. Osećala sam da moram da krenem, da ta želja za srećom, uprkos gubitku, ne može biti ugašena.
Na kraju, putovanje je počelo. Zamišljala sam da ćemo imati trenutke sreće, da ćemo zaboraviti sve brige. I da, mogli smo barem na trenutak da zaboravimo tugu koja nas je pratila. Ali ni to nije bilo lako. Tokom tih dana na moru, moj telefon je nekoliko puta zvonio, a srce mi je bilo u grlu svaki put kada sam videla ime svog muža na ekranu. Nikada neću zaboraviti taj poziv. Bio je to trenutak kada nisam znala da li želim da čujem šta mi govori, ili da jednostavno isključim telefon i zaboravim na sve.
- U jednom trenutku, dok sam stajala na palubi broda, gledajući horizont, telefon je ponovo zazvonio. Srce mi je bilo utegnuto, ali nisam mogla da ignorišem poziv. Njegov glas s druge strane bio je tih, pun bola, ali i nečega što nisam mogla da opisujem. “Hoćeš…” pitao je, kao da nije bio siguran šta će odgovoriti. Tiho, s tugom. Te reči su me potpuno ukočile. Srce mi je stalo. Zamišljala sam da će me obuzeti osećaj olakšanja, da ću se konačno smiriti, ali nije bilo tako. Bio je to poziv koji je nosio sa sobom tugu, ljubav i snagu da nastavim dalje.
Nisam znala šta da kažem. To nije bio trenutak za reči. On je znao, ja sam znala. Iako nismo odustali od putovanja, nismo bili u potpunosti prisutni. Srce mi je bilo preplavljeno tugom, ali i zahvalnošću što smo odlučili da idemo. Shvatila sam tada da život ne dolazi sa garancijama. Bilo je to putovanje koje je trebalo da bude savršeno, ali su se okolnosti promenile. Iako je tuga bila prisutna, naučila sam mnogo o sebi. Naučila sam da, i pored svega, trebamo se boriti za svoje snove, bez obzira na to koliko nas život ponekad boli.
- Nakon tih nekoliko dana, kada sam se vratila kući, bila sam potpuno promenjena. Putovanje koje je trebalo da bude osveženje, došlo je sa teretom tuge koji sam nosila u srcu. Ali isto tako, to je bio i podsećaj na to koliko je važno nastaviti ići napred, čak i kada su naši snovi okupani tugom. Niko od nas ne može predvideti što nam život donosi, ali ono što možemo da kontrolišemo je naša sposobnost da se nosimo sa gubicima i da ne odustanemo od svojih snova.
Ovaj put me podseća na to da nije svaki trenutak savršen, ali i da iz svake situacije možemo izaći jači, sa više zahvalnosti i sa većim poštovanjem prema onome što imamo.
