VIC DANA: Baba na samrti

U današnjem članku vam pišemo o iskustvima ljudi koji su preživeli srčani zastoj i nakon reanimacije tvrdili da pamte neobične detalje iz perioda u kojem nisu reagovali na okolinu. Neki su opisivali snažnu svetlost, drugi osećaj da posmatraju sopstveno telo, dok su pojedinci govorili o susretima s preminulim članovima porodice. Takva svedočenja privlače pažnju javnosti, ali i naučnika koji pokušavaju da utvrde šta se tokom kritičnih trenutaka događa sa mozgom, percepcijom i pamćenjem.

Granica između života i smrti vekovima pokreće medicinska, filozofska i religijska pitanja. Savremena medicina omogućila je da određeni broj ljudi preživi srčani zastoj koji bi u ranijim periodima gotovo sigurno bio fatalan. Upravo njihova sećanja otvorila su novo područje istraživanja svesti tokom reanimacije.

 

 

Važno je, međutim, odmah napraviti razliku između srčanog zastoja, uspešne reanimacije i nepovratne smrti. Srčani zastoj znači da srce više ne pumpa krv na efikasan način, zbog čega mozak i drugi organi ostaju bez dovoljne količine kiseonika. To je hitno i životno ugrožavajuće stanje, ali se određeni pacijenti mogu uspešno reanimirati. Nepovratna smrt, s druge strane, nije stanje iz kojeg se osoba može vratiti i opisati svoje iskustvo.

Zbog toga popularne tvrdnje da se neko „vratio iz mrtvih“ nisu medicinski precizne. Ispravnije je reći da je osoba preživela srčani zastoj ili drugo kritično stanje. Ono što je doživela može joj biti izuzetno stvarno i značajno, ali takvo sećanje samo po sebi ne potvrđuje šta se događa nakon konačne smrti.

Šta je istraživanje sa više od 2.000 slučajeva zaista pokazalo?

U javnosti se često pojednostavljeno prenosi da je studija dokazala kako svest nastavlja da postoji nakon prestanka rada srca. Rezultati su, ipak, znatno složeniji. Od ukupnog broja zabeleženih slučajeva samo je manji broj ljudi preživeo dovoljno dugo i bio u stanju da razgovara sa istraživačima.

Od 140 preživelih koji su mogli pristupiti prvoj fazi razgovora, njih 101 završilo je detaljniju fazu intervjua. Među ispitanicima su zabeležene različite vrste sećanja: osećaj straha, prizori svetlosti, utisak prisustva drugih ljudi, sećanja na članove porodice i pojedini doživljaji koji su imali karakteristike iskustava bliskih smrti.

Devet ispitanika imalo je iskustva koja su prema korišćenim kriterijumima bila kompatibilna s klasičnim opisima iskustava bliskih smrti. Dve osobe prijavile su jasna sećanja na „gledanje“ ili „slušanje“ događaja tokom reanimacije, ali samo je jedan slučaj sadržao dovoljno detalja da se deo iskaza uporedi s tokom medicinske intervencije.

Taj ispitanik navodno je opisao osobe, zvukove i pojedine postupke iz prostorije u kojoj je reanimiran. Istraživači su njegov iskaz smatrali zanimljivim jer se deo opisa poklapao s događajima koje je medicinsko osoblje moglo potvrditi. Ipak, jedan slučaj nije dovoljan da se donese univerzalan zaključak o prirodi svesti.

Autentičnost nečijeg doživljaja nije isto što i naučna potvrda njegovog objašnjenja. Osoba može iskreno i jasno pamtiti određeni prizor, dok njegovo poreklo i trenutak nastanka ostaju nepoznati.

U nekim bolnicama bili su postavljeni i vizuelni simboli koje bi bilo moguće videti samo iz položaja iznad pacijenta. Ideja je bila proveriti tvrdnje ljudi koji navode da su tokom reanimacije napustili telo i posmatrali događaje odozgo. Međutim, nijedan učesnik nije uspešno identifikovao skrivene slike.

Rezultati zato nisu dokazali da se svest odvaja od mozga. Pokazali su da pojedini preživeli imaju složena i živa sećanja povezana s periodom srčanog zastoja, što je dovoljno važno da se ta pojava dodatno proučava.

Lebdenje iznad tela, svetlost i glasovi preminulih

Ljudi koji opisuju iskustva bliska smrti često navode slične motive. Neki imaju osećaj da lebde iznad svog tela i posmatraju medicinsko osoblje. Drugi govore o prolasku kroz tamu prema snažnoj svetlosti, osećaju izuzetnog mira ili utisku da se nalaze na mestu koje im je poznato, iako ga nikada ranije nisu videli.

Među najemotivnijim svedočenjima nalaze se priče o susretima s preminulim osobama. U izvornom materijalu opisan je čovek koji je preživeo tešku saobraćajnu nesreću i tvrdio da je tokom kritičnog perioda video pokojnog brata. Prema njegovom sećanju, brat mu je nešto poručio, nakon čega je prizor nestao.

Za osobu koja je izgubila bliskog člana porodice takav doživljaj može biti izuzetno snažan. Može promeniti njen odnos prema smrti, ublažiti strah ili, suprotno tome, izazvati dugotrajnu zbunjenost. Međutim, iz naučne perspektive nije moguće samo na osnovu iskaza potvrditi da je zaista došlo do kontakta s preminulom osobom.

U kritičnim stanjima mozak je izložen nedostatku kiseonika, dramatičnim promenama cirkulacije, delovanju lekova i intenzivnom fiziološkom stresu. Svi ti faktori mogu uticati na percepciju, osećaj vremena i način na koji se uspomene formiraju ili kasnije povezuju.

Poseban problem predstavlja nemogućnost da se precizno utvrdi kada je određeno sećanje nastalo. Pacijent može imati osećaj da je iskustvo trajalo nekoliko minuta, iako se možda formiralo u kratkom periodu neposredno pre gubitka svesti ili tokom njenog vraćanja. Subjektivno vreme ne mora odgovarati vremenu merenom satom.

Slično važi i za detalje poput neobičnih boja, lica ili glasova. Tvrdnja da postoji određena „boja smrti“, uključujući često spominjane plave nijanse, nije naučno potvrđena. Ponavljanje sličnog motiva u više priča može biti zanimljivo, ali nije dovoljno da se proglasi univerzalnim pravilom.

Zašto je sećanja nakon reanimacije teško proveriti?

Pamćenje nije savršen snimak stvarnosti. Ono se stalno rekonstruiše i može biti pod uticajem očekivanja, ranijih iskustava, razgovora koji su usledili nakon događaja i informacija koje je osoba naknadno čula. Nakon srčanog zastoja situacija je još složenija zbog traume, lekova, sedacije i mogućih neuroloških posledica.

Zbog toga istraživači pokušavaju što pre razgovarati s pacijentima i njihove iskaze uporediti s medicinskom dokumentacijom. Ako neko tvrdi da je čuo određenu rečenicu, video određeni instrument ili zapamtio postupak medicinskog radnika, proverava se da li se to zaista dogodilo.

Čak i kada se detalji poklope, ostaje pitanje u kojem trenutku ih je pacijent registrovao. Moguće je da je čuo zvukove dok još nije potpuno izgubio svest ili dok se moždana funkcija postepeno vraćala. Spolja može izgledati kao da je osoba potpuno bez svesti, dok određeni oblici moždane aktivnosti još postoje ili se ponovo pojavljuju.

Kasnija istraživanja takođe su beležila moždanu aktivnost tokom reanimacije i izveštaje nekih preživelih o sećanjima. Ti nalazi podstiču nova pitanja o tome koliko dugo određeni procesi mogu trajati tokom pokušaja oživljavanja, ali ne potvrđuju da svest opstaje nezavisno od mozga nakon nepovratne smrti.

Nakon oporavka neki ljudi osećaju mir i veću zahvalnost prema životu. Drugi postaju uplašeni, zbunjeni ili opsednuti pokušajem da objasne šta su doživeli. Medicinski radnici i porodica zato ne bi trebalo da ismevaju njihova sećanja, čak ni kada za njih ne postoji potvrđeno naučno objašnjenje.

Poštovanje prema pacijentu ne zahteva prihvatanje svakog njegovog tumačenja kao činjenice. Moguće je saslušati osobu, priznati da je iskustvo za nju bilo stvarno i istovremeno objasniti da medicina još nema konačan odgovor o njegovom poreklu.

Nauka još nema konačan odgovor

Priče o svetlosti, odvajanju od tela i susretima s pokojnim članovima porodice ne mogu se jednostavno proglasiti dokazom života nakon smrti. One potiču od ljudi koji su preživeli kritično stanje i čiji je rad srca kasnije ponovo uspostavljen. Njihova iskustva pripadaju periodu umiranja i reanimacije, a ne nepovratnoj smrti.

Istovremeno, bilo bi pogrešno tvrditi da je nauka već objasnila svaki detalj tih doživljaja. Svest je jedno od najsloženijih područja istraživanja, a ekstremne okolnosti srčanog zastoja dodatno otežavaju prikupljanje pouzdanih podataka. Većina pacijenata ne preživi, dok mnogi preživeli zbog zdravstvenog stanja ne mogu učestvovati u razgovorima.

Najodgovorniji pristup zato se nalazi između dva ekstrema. Takva iskustva ne treba omalovažavati ili automatski nazivati izmišljotinama, ali ih ne treba ni predstavljati kao konačne dokaze o onome što čoveka čeka nakon smrti.

Svako novo istraživanje može otkriti više o načinu na koji mozak reaguje kada ostane bez dovoljne količine kiseonika, kako se svest vraća tokom reanimacije i zašto neki ljudi pamte događaje kojih se drugi uopšte ne sećaju. Do tada iskustva bliska smrti ostaju važna, ali još nepotpuno objašnjena pojava.

Upravo u tome leži njihova najveća vrednost. Ona pokazuju koliko je ljudska svest složena, koliko su sećanja povezana s emocijama i koliko pitanja medicina još mora istražiti. Odgovor možda neće doći iz jedne dramatične priče, nego iz godina pažljivog praćenja, merenja i upoređivanja iskustava velikog broja pacijenata.