Dvanaest godina su prošle otkako je napustila grad, otkako su je svi zaboravili. Pozvali su je na sastanak bivših učenika, posle dvadeset i pet godina, i to s ciljem koji je mogao samo da podstakne smeh….
Setili su se nje kao one “sive miši”, devojke koju su izbacili iz škole sa podsmehom, verujući da je slomljena, nesposobna da napravi išta od svog života.
Kraljica klase, ona koja je bila centar pažnje, već je pripremila otrov za nju – uvrede koje će joj zadaći poslednji udarac.
Ali nisu znali da se život ponekad igra na način koji ne možete da predvidite.
Nekada, ta devojka koju su zadirkivali, ta nespretna i povučena devojka, bila je na ivici života i smrti. Setila se svega onoga što je prošla u tih nekoliko meseci, setila se tuge koja ju je gušila u noćima kad je čistila bolničke podove, a svetlo lampe bilo je jedino što je osvetljavalo njenu sudbinu. I dok su je svi zaboravljali, ona nije odustajala. Učila je anatomiju, izučavala lekove, korak po korak gradila sebe. Niko nije znao, ali ta devojka je vremenom postala žena koju nije bilo lako slomiti. S vremenom je prestala da se smešta u tuđe predrasude. I ta žena je bila ona koja je sada stajala pred njima.
- Njeno ime, njeno lice, sve je bilo drugačije, ali su se svi setili – to je ona. Drugi ljudi, drugi svet. Nikad ne bi pomislili da je ta “siva miša” postala ona koja je sada stajala u beloj haljini, hladna i nepobediva. Kraljica klase je već pripremila reči, sigurna da će svi biti na njenoj strani, spremna da uputi uvrede i zasmeje sve prisutne. Ali ono što nije znala, bilo je da joj taj smeh nije imao više snage.
Kada su se vrata restorana otvorila, cela sala je zaćutala. Kao da je vreme stalo. Elena je ušla mirno, s glavom podignutom, ponosnom. Gledala je u oči one iste ljude koji su je zadirkivali, ismijavali, ali sada je nije bilo briga. Niko nije znao da je godinama marljivo radila na sebi, da je postala lekarka, da je njen život sada u njenim rukama.
Svi su je gledali, neki s iznenađenjem, drugi sa stidom. Niko nije znao kako da reaguje. Elena je stajala u centru, gledajući ih mirno, bez trunke mržnje ili sumnje. Prošlo je mnogo godina, ali nije bila ista devojka koju su poznavali.
- Iznutra, znala je šta su svi očekivali. Očekivali su da je slomljena, da dođe na ovaj susret samo da bi bila ponižena, da bi svi imali razlog da je podsmevaju. Međutim, nije im dopustila da im ponovo ponude to zadovoljstvo. Stavila je osmeh na lice i uzela mikrofona.
“Drago mi je što vas vidim”, rekla je tiho, ali s neverovatnom snagom u glasu.
I tada su je svi gledali kao da su je tek sada primetili. Ispod te suze koja je jedva ostala u njenim očima, stajala je žena koja je izgradila svoj svet, svoju snagu i svoje snove. Zatvarajući oči, Elena je setila onih godina kada je mislila da je nema izlaza, godina koje su bile samo borba. Setila se oca koji ju je podržavao dok su je svi napustili. Setila se svake žrtve, svakog truda, i svakog trenutka kada je pomislila da će sve biti gotovo. A sada, stajala je pred njima, i nisu mogli da je slome.
“Ne želim da vam držim predavanje”, dodala je, “ali želim da shvatite da svi mi imamo svoj put. Niko od nas ne zna šta se zaista dešava iza zatvorenih vrata. Neki od nas postanu snažniji, drugi odustanu. A ja… ja sam odlučila da se borim.”
- Taj trenutni mir u njenom glasu, ta snaga koju je nosila sa sobom, bila je sve što je bilo potrebno da pokaže ko je postala. Kraljica klase, koja je već mislila da je dobila pobjedu, sada je stajala u tišini, bez reči.
Niko nije imao snage da odgovori. Niko nije mogao da je ponizi, jer je Elena, sada odrasla žena, bila snažnija nego ikada. Svi su ostali u tišini, svestan da su u jednoj stvari bili u pravu – nikada je nisu znali.
Ona više nije bila ta koju su omalovažavali. Elena je sada bila simbol svega što mogu postati oni koji ne odustanu…
