Danas vam pišemo priču o jednom neobičnom trenutku u životu čoveka koji je živeo po strogim pravilima i rasporedima, a sve se promenilo jednog popodneva kada je došao kući ranije nego obično. …
Iako je njegov život bio precizno isplaniran, tog dana je doživeo nešto što nije mogao da objasni ni razjasni – nešto što će ga zauvek promeniti.
Adrian Turner bio je uspešan i bogat biznismen. Njegov svet bio je svet finansija, visokih zgrada i skupih večera.
Kuća u kojoj je živeo sa svojom porodicom bila je besprekorno uređena, svakim kutkom vladao je red, a svaka slika na zidu i svaki komad nameštaja imali su svoje precizno određeno mesto. Adrian je verovao u disciplinu i red, i smatrao da je to osnov svega što je postigao. Njegovi dani su se uglavnom sastojali od sastanaka, brojeva i telefoniranja, dok je kod kuće retko provodio vreme. Uvek je dolazio uveče, kad su deca već bila u krevetu, a supruga Marija, verna svom životnom partneru, obavljala sve kućne poslove, kao da je sve bilo pod njegovim nadzorom.
- Ipak, jednog popodneva, Adrian je odlučio da se vrati ranije. Ni on sam nije znao šta ga je nateralo da iznenada napusti ured, ali kada je ulazio u svoj automobil, osećao je da je to pravi trenutak. Vožnja mu je bila mirna, autoput gotovo prazan, a misli su mu bile zaokupljene ugovorima i strategijama za naredni dan. Međutim, kako je nailazio na poslednju krivinu prema kući, primetio je da je svetlo u kuhinji bilo upaljeno. To je bilo neobično, jer je znao da je uvek Marija isključivala svetlo kad nije bila tamo. Osećao je nelagodu, kao da je nešto „drugačije“, kao da kuća diše, kao da je nešto što mu je pripadalo odlučilo da funkcioniše bez njegovog prisustva.
Kada je parkirao ispred vile i krenuo ka vratima, držao je akt-tašnu u ruci, misleći o svim poslovnim brigama koje su ga čekale. Ali čim je zakoračio u hodnik, nešto ga je zaustavilo. Nije bio nered, niti razbacane stvari koje su mogle da sugerišu haos. Bio je to pogled. Na stolu u kuhinji sedela je Valentina, nova kućna pomoćnica. Nosila je žute rukavice, a njena bluzica bila je brzo otkopčana, kao da je žurila, ili kao da se nešto neočekivano desilo. U njenom naručju, beba je očajnički sisala, dok je drugo, malo dete, smešeći se, balansiralo na Valentininoj glavi, držeći je za kosu. Bio je to prizor koji je Adrianu stao pred očima.
- Ali to nije bio samo haos u svakodnevnoj rutini. To je bilo nešto više, nešto što ga je uzdrmalo. Beba, koja je sisala, okrenula je glavu kad je začula Adrianove korake. I tada je Adrian video ono što nije mogao da veruje. Dete je imalo dva oka – jedno plavo, hladno kao čelik, a drugo smeđe, duboko kao vlažna zemlja. Ta dva oka su ga gledala, ali ne sa radošću, već s nekom neslućenoj ozbiljnošću, kao da su poznavala nešto više, nešto što Adrian nije mogao da objasni.
Srce mu je zakucalo brže, a telo se stvrdnulo. Nije znao šta da kaže, šta da uradi. Osećao je neku nelagodu koja ga je obuzela, nešto što je bilo daleko od svakodnevnih nesigurnosti. Okrenuo je pogled prema Valentini, ali ona je delovala kao da ništa nije ni primetila, kao da je ovo bio običan trenutak. Beba je nastavila da sisa, a malo dete se smeštalo na Valentininu glavu, nesvesno o tome što se dešavalo oko njih.
„Ko su oni?“ – pitao je Adrian, sve dok se nije setio da je Valentina bila nova i da je verovatno donela decu sa sobom. Ali nešto u njegovom stomaku je govorilo da to nije sve. Nešto je bilo drugačije u vezi sa tom bebom i tim očima. U tom trenutku, Adrian je shvatio da ne zna sve o svom domu, svojoj porodici, pa čak ni o svojoj ženi. Osećao je da je to nešto što je godinama ignorisao – neki deo svog života koji je zanemarivao, a sada je stajao pred njim.
„Sve je u redu“, rekla je Valentina, gledajući ga sa blagim osmehom na licu, kao da je sve bilo pod kontrolom, dok je beba u njenom naručju nastavila da sisa. Adrian je ostao zatečen, a slika tih očiju, hladnih i dubokih, ostala je u njegovoj glavi. Tog dana, svet u kojem je živeo više nije bio isti. Beba sa neslućenim očima bila je samo početak nečega što je tek trebalo da shvati.
