U danasnjem clanku Vam donosimo jednu emotivnu priču kako je jedna kćerka zaboravila ljubav koju joj je majka pruzila…
U malom američkom gradiću, smeštenom uz obalu, gde su ulice bile tihe i mirne, živela je Ruth, žena čiji je život bio obeležen ljubavlju, radom i bezuslovnom žrtvom. Ruth je odrasla u teškim vremenima, u porodici koja nije imala mnogo, ali ljubav koju je pružala svojoj ćerki, Emily, bila je neprocenjiva. Kada je Emily bila mala, Ruth je radila više poslova – bila je konobarica, čistila kuće, prodavala u prodavnici, sve samo da bi obezbedila da njena ćerka ima sve što joj je potrebno. Njene ruke su bile umorne, ali srce puno ljubavi.
- Kroz sve te godine, Ruth je verovala da ljubav može da pomeri planine. Emily je bila njeno svetlo, njena nada, njena snaga. Bilo je to divno detinjstvo, ispunjeno smehom i nežnostima, a Ruth je verovala da će njihov svet zauvek ostati netaknut, bez obzira na sve izazove koje je život donosio. Emily je odrasla, postala žena, započela svoju karijeru i život. U početku, Ruth je bila deo svega toga. Ponosno je gledala svoju ćerku kako postaje samostalna, kako se bori i uspeva.
Ali, kako to često biva, život se menja. Emily je postala sve zauzetija, a Ruth je počela da stari. Njene ruke više nisu bile snažne kao nekada, a telo je polako gubilo snagu. Ruth je pomagala u kući, pokušavala da bude korisna, ali sve je to postajalo teže. Emily je počela da se distancira. Njene posete postajale su ređe, a razgovori sve kraći. Na početku je Ruth to opravdavala – bilo je puno posla, puno obaveza, ali ubrzo je shvatila da je nešto drugo u pitanju. Njena ćerka je postajala hladnija, manje strpljiva.
Jednog dana, dok je Ruth spremala večeru, Emily je došla kući. Nije bilo osmeha, nije bilo zagrljaja. Samo hladne reči koje su surovo odjeknule u tišini dnevne sobe.
„Mama, moram da ti kažem nešto“, rekla je Emily, bez trunke sažaljenja u glasu. „Ne mogu više da te držim ovde. Zauzeta sam, imam svoj život, svog muža, svoju decu. Ti si postala teret. Ne mogu više da se brinem o tebi. Mislim da bi bilo najbolje da odeš u neki dom.“
- Ruth je stajala, pogled joj je bio zamagljen suzama, ali nije mogla da prozbori ni reč. Srce joj je bilo slomljeno, a reči njene ćerke kao da su je udarile u stomak. Nije verovala svojim ušima. Kako je mogla njena Emily, njeno jedino dete, biti toliko hladna? Bilo je to kao da je izgubila sve – ljubav, dom, sve što je ikada verovala.
Ruth je samo stajala, gledajući svoju ćerku, dok su joj suze tiho padale niz lice. U njenoj glavi prolazile su slike detinjstva – kako je Emily trčala oko nje, kako su zajedno pravile kolače, kako je držala njene ruke dok je bila mala. A sada, ona je bila samo teret.
„Dobro“, rekla je Ruth, gotovo šapćući. „Ako je to ono što želiš, ja ću otići.“ Samo je uzela svoj kofer, onaj stari, izbledeli kofer u kojem je nosila sve svoje uspomene. Stajala je tamo, u hodniku, gledajući svoju ćerku, koja nije rekla ništa više. Bez reči, Ruth je izašla iz kuće, zatvorila vrata i krenula ka nepoznatom.
Ulica je bila hladna, noć je padala, a Ruth je koračala polako, svaki korak težak, kao da nosi ceo svet na svojim leđima. Njene oči su bile pune tuge, ali nije se okrenula. Zamišljala je Emily, svoju malu devojčicu koja je sada odrasla žena, koja je izgradila svoj život bez nje. Zamišljala je kako je u svom domu, sa porodicom, smehom, i kako se sve to odvija bez nje.
- Ruth je otišla u dom, a njeno srce je bilo ispunjeno tugom. Nije bilo lako biti tamo, ali znala je da je to jedina opcija. Život je nastavio dalje, ali ništa više nije bilo isto. Emily je imala svoj život, svoju porodicu, a Ruth je bila samo uspomena. Niko nije razumeo koliko ju je bolelo to što je njeno dete, njena krv, gledalo u nju kao u teret. Iako je Ruth bila voljena, iako je bila poštovana u domu, deo nje je zauvek bio slomljen.
Iako je žrtvovala sve za svoju ćerku, sada je znala da ljubav nije uvek dovoljna…
