Ova priča o Suzanne, tridesetpetogodišnjoj ženi koja je prošla kroz težak razvod, potresa i ostavlja snažan utisak o snazi međuljudskih odnosa i hrabrosti….
Suzanne je upravo započela novi posao i svakog dana išla istim putem od svoje zgrade do metroa, pored apotekarskog kioska gde je sedela mršava starica sa sivom kosom i poderanim kaputom.
Starica je bila gotovo neprimetna u masi prolaznika, ali Suzanne je svakog jutra obavezno stavljala neki novac u limenu šolju starice. Bilo je to samo nekoliko funti ili sitniša, ali starica je uvek klimala glavom u znak zahvalnosti.
Svi ti mali gestovi dobrote postali su Suzanneina jutarnja rutina, nešto što je postalo sastavni deo njenog svakodnevnog života. Suzanne je verovala da je to mala stvar, ali bila je svesna da njen novac možda pomaže starici da preživi, da ima nešto za hranu ili lekove. Nikada nije ni pomislila da bi ti gestovi mogli imati veće značenje. Međutim, jedan dan sve se promenilo.
- Bilo je to jedno jutro kada je padala lagana kiša. Suzanne je kao i obično, prošla pored apoteke, pretražila džep i pronašla nekoliko novčića. Dok se saginjala da ubaci novac u limenu šolju, starica je iznenada uhvatila za ruku. Njen stisak bio je snažan, uprkos koščatim prstima, i pogled starice bio je prepun ozbiljnosti. Suzanne je podigla pogled, zbunjena. Nikada nije videla staricu ovako, sa tolikom brigom i gotovo panikom u očima.
„Ćerko… pažljivo slušaj,“ prošaptala je starica, držeći njenu ruku, „Toliko si mi pomogla… Dozvoli mi da nešto učinim za tebe. Nemoj ići kući večeras. Ni pod kojim uslovima. Provedi noć gde želiš: kod prijatelja, u hotelu, čak i u metrou… ali najvažnije, nemoj se vraćati u stan. Obećaj mi.“
Suzanne je bila šokirana. Njene reči su je zatekle. Nije znala šta da kaže, a sve je bilo previše iznenadno. Ljudi su prolazili pored njih, ali niko nije obraćao pažnju na njihov razgovor. Starica je pustila njenu ruku brzo, kao da je razgovor završen, a Suzanne je, zbunjena i uplašena, nastavila svoj put prema metrou.
Ceo dan je bila uznemirena. Na poslu je primetila da stvari nisu išle kako obično idu. Jedna koleginica joj je postavila čudno pitanje o njenom kraju dana, dokumenti su nestali, i sve joj je izgledalo sumnjivo. Osećala je sve veći teret u grudima, kao da nešto nije u redu. Reči starice su joj se vrtile u glavi. Iako je pokušavala da ih ignorira, nisu joj izlazile iz misli. Na kraju dana, dok je izlazila iz kancelarije, kiša je prestala padati, a magla je prekrila grad. Suzanne se zaustavila na pešačkom prelazu, izvukla telefon i, gotovo mehanički, rezervisala sobu u najbližem hotelu. Te večeri, umesto da se vrati kući, odlučila je da posluša staricu.
- Sutradan ujutro, Suzanne je došla ranije nego obično. Starica je podigla pogled, kao da je čekala. Suzanne je polako prišla i rekla joj nešto što je u trenutku zamrzlo njene vene. Naime, starica joj je ispričala kako je pre dva dana čula razgovor dvojice muškaraca koji su pratili Suzanne na izlasku sa posla. Raspravljali su o tome kako da “završe sa njom” i “diskretno unište njen stan”. Starica je, u strahu da se ne otera, čekala do jutra da bi Suzannu obavestila, i to bez svedoka, kako bi imala vremena da je upozori.
- Te noći, dok je Suzanne boravila u hotelu, njen stan na četvrtom spratu je potpuno uništen u požaru. Vatrogasci su rekli da je požar izbio na više mesta, a vrata stana su bila obijena. Kasnije su istražitelji otkrili da su dvojica muškaraca, njen bivši muž i njegov prijatelj, smislili plan da je ubiju i preuzmu njen stan.
Suzanne je preživela zahvaljujući hrabrosti i brizi starice, koja je bez ikakvih skrupula, uprkos svojoj siromašnoj situaciji, uočila opasnost i reagovala na vreme. Da nije bilo starice, Suzanne bi sigurno bila žrtva, a njen stan bi bio otet. Ova priča pokazuje koliko mali gestovi ljubaznosti mogu imati dubok uticaj, jer su upravo ti gestovi spasili jedan život.
