U današnjem članku vam pišemo o jednoj neobičnoj ženi, njenoj tajni i mudrosti koju je nosila kroz vekove. Saznajte…
Ova priča o Jeanni i njenoj borbi sa gubitkom muža, dok je pokušavala da sačuva ono što je jedino imala – dom, donosi nas do jednog od zaboravljenih običaja koji su nas učili da verujemo u iskustvo, a ne u predrasude.
Jeanne je bila udovica već dve godine. Njen muž, koji je bio lokalni stolar, preminuo je iznenada od bolesti, ostavljajući je samu u njihovoj maloj kući na ivici sela. Bilo je to vreme kada su se seoske kuće većinom pravile od drvenih greda, a dimnjaci su često izazivali požare.
Iako nije bila žena koja se plašila života, gubitak muža je bio težak udarac. On je bio njen oslonac, njen zaštitnik, a sada je sve to palo na nju.
- Vreme je prolazilo, a Jeanne je postajala sve tiša. Prolazile su godine, a ona je svakog dana ustajala, obavljala kućne poslove i održavala dvorište. Međutim, s dolaskom zime, počela je da čini nešto neobično – postavljala je oštre drvene stake na ivice svog krova. Svaki dan je iznosila nove komade drveća, ručno ih sekla i oštrila. Stake su izgledale kao nešto što bi moglo poslužiti kao zaštita – možda od provalnika ili divljih životinja, ali seljani su se pitali zašto bi neko stavljao tako nešto na krov. Niko nije znao tačno šta je razlog za njenu neobičnu praksu, ali bilo je jasno da nešto duboko u njoj nije bilo kao pre.
Za samo nekoliko nedelja, ječali su šaputanja po selu. Neki su tvrdili da je Jeanne poludela, da je tuga naterala da napravi još jedan korak ka ludilu, dok su drugi spekulisali da je možda pokušavala da stvori novu zaštitu protiv ljudi koji dolaze u potrazi za skloniste. Iako su se seljani ponekad klonili da komentarišu, svi su primetili njen usmereni trud u održavanju tih štaka.
No, stvarnost je bila dalja od tih špekulacija. Jednog hladnog novembarskog dana, dok je zima pritisnula i oštar vetar nosio snežne grane, naduvani oblaci zatvorili su horizont. Došlo je do najgoreg mogućeg scenarija – olujna snežna oluja koja je zahvatila čitav region. Vetar je divljao, temperature su padale, a kuće su bile na ivici da se sruše pod težinom snega i leda. U tom trenutku, ceo selo je bilo suočeno s problemom – kuće koje nisu bile pripremljene za tako nešto počele su da se urušavaju, a pokrivači i drvene grede su popustili.
- Međutim, u Jeanneinom domu, sve je bilo tiho. Unatoč tome što je oluja besnela, krov njene kuće bio je netaknut. Ne samo da nije bilo snega na njenoj kući, već je bila jedina koja nije osetila udar vetra. I dok su komšije, pod grčevitim rukama pokušavali da zaštite svoje domove, mnogi su se pitali kako je to moguće.
Na kraju, došlo je proleće i oluja je prošla, ostavivši za sobom pustoš i uništene domove. Seljani su se počeli sakupljati kako bi popravili štetu, i tada je došlo vreme da saznaju zašto je kuća Jeanne bila netaknuta. Njena praksa postavljanja drvenih štaka na krov im je bila potpuno nejasna, dok nije došlo do starog čoveka, jednog od najpametnijih u selu. On je poznavao stari običaj koji su ljudi u nekim delovima sveta primenjivali. Stake koje je Jeanne postavljala na krov bile su zaštita od snežnih oluja. U prošlim vremenima, ljudi su koristili drvo i oštre stake da bi sprečili urušavanje svojih kuća tokom jakih snežnih oluja, jer bi stake zadržavale teški sneg i sprečavale klizanje krova.
Jeanne nije bila luda. Nije bila ni izumitelj. Ona je bila samo žena koja je nasledila tradiciju svog muža, koju je on naučio od svojih roditelja, koji su je preneli iz generacije u generaciju. Te drevne metode bile su zaboravljene, ali Jeanne je imala snagu da se seti onoga što je njen muž učio i da nastavi tradiciju, iako su svi u selu mislili da je to samo ludost.
- Kada su ljudi iz sela saznali šta je zapravo radila, shvatili su da je sve to bila mudrost koja je dolazila sa iskustvom. Iako su joj se smeštali, na kraju su je počeli poštovati, jer je njena hrabrost i znanje pomoglo svima da sačuvaju ono najvrednije – dom.
