U velikoj kući na ivici sela, Hajra je vladala čvrstom rukom. Njene reči bile su oštre kao mač, a pogled hladan kao led. Niko nije trpeo više nego njena snaja Alma. …
Alma je bila tiha i vredna devojka sa sela, koja je u tu kuću došla sa malo više od svog miraza — ručno vezenim peškirima i iskrenošću. Ali to Hajri nije bilo dovoljno.
Svaki njen korak bio je pod Hajrinim nadzorom, svaki njen postupak kritikovan.
Alma je često bila optuživana da je “seljanka”, da nije dovoljno lepa i da nije dovoljno “modernog” stila, dok je Hajra obožavala svoje kćerke, Senadu i Lejlu, koje su dolazile iz grada, uvek obučene u najlepše i najskuplje stvari, sa savršeno ulepšenim frizurama i ponašanjem koje je delovalo kao da su došle iz neke druge, luksuzne realnosti.
- Alma je dan za danom vredno radila. Čistila je kuću, spremala obroke, zalivala vrt, sve dok nije ostala iscrpljena. Ali, Hajra je imala samo jedno – kritiku. Nije joj bilo dovoljno to što Alma dava sve od sebe; za Hajru, ona nikada nije bila dovoljno dobra. Alma je tiho podnosila sve to, nadajući se da će neko, možda jednog dana, primetiti njenu vrednost.
Ali to nije bilo dovoljno. Hajra je bila slepa za sve što Alma činila. Umesto toga, njene kćerke, koje su bile bogate i uspešne, uvek su bile u centru pažnje, dok je Alma, sa svim svojim jednostavnim i skromnim trudima, bila zanemarena.
Jednog dana, Hajra je doživela moždani udar, potpuno izgubivši kontrolu nad svojim telom. Njen svet se okrenuo naglavačke. Senada i Lejla, njene kćerke, dolazile su i odlazile, ali kad su shvatile da je njeno stanje ozbiljno, brzo su nestale iz života svoje majke. Ostala je samo Alma, koja je bila prisiljena da se brine o ženi koja je celu svoju životnu moć uložila u to da je povređuje.
Iako je Alma imala puno razloga da bude ljuta, da joj se osveti, ona to nije uradila. Umesto toga, postala je ona koja je pružila ljubav, pažnju i brigu. Bila je tu, danima i noćima, pomažući Hajri sa svakim sitnim potrebama. Alma nije postavljala pitanja, nije se ljutila. Njena duša je bila smirena, a srce puno saosećanja. Brinula je o Hajri, kao što bi se brinula o bilo kojoj majci, bez obzira na sve što je prošla.
- Kako su dani prolazili, Hajra je postajala sve slabija. Ali nešto se u njoj menjalo. Umesto oštrih reči, sve više je počela da šapuće. Jednog dana, dok je Alma sedela pored nje, Hajra je uspela da izgovori nekoliko reči. „Oprosti mi“, rekla je tihim glasom. „Bila sam u krivu… Uvek si bila dobra prema meni. Nisam to videla.” Alma je, suznih očiju, uzvratila: „Oproštavam ti.“ Ta rečenica je bila ključ svega, trenutak kada je Alma napustila prošlost, napustila bol i mržnju.
- Kada je Hajra preminula, Alma nije zaboravila svoju dužnost prema njoj, ali nije dozvolila da sve što je ta žena učinila prođe bez značaja. Alma je imala izbor: da zadrži zlatne nakit koje je Hajra stekla, ali je odlučila da napravi nešto mnogo lepše. Uzela je zlato i podigla fontanu u Hajrinom imenu na ivici sela, tamo gde je voda tekla u svim pravcima, simbol životne snage, ljubavi i oprosta.
Kada su se Senada i Lejla vratile, shvatile su da nema ničega od onog što su očekivale. Nisu dobile ništa od zlata koje je Hajra ostavila. Umesto toga, Alma je iskoristila to blago za nešto vrednije – izgradila je fontanu koja je postala simbol ljubavi i oprosta. Senada i Lejla su ostale praznih ruku, obasute sramom, jer su napustile svoju majku, a Alma je pokazala svetu šta znači prava snaga i ljubav, bez obzira na sve što je prošla.
- U tom trenutku, Alma je bila ta koja je zaista obeležila Hajrin život – ne bogatstvom, već gestom koja je nosila dublje značenje.
