U danasnjem ćlanku , jedna prica koja će Vas facinirati ,više u nastavku teksta…..
Na rubu sela, gde se polja spajaju s nebom, živeo je sedamdesetogodišnji gazda Radovan. Njegove oranice širile su se kao more, žitna polja zlatila su se pod suncem, a vinogradi davali vino kojim su se slavili svatovi generacijama. Ali Radovan nije imao naslednika. Njegovi sinovi odavno su umrli u bolesti, a žena mu je preminula pre deset godina. Ostala je samo zemlja – bogata, plodna, ali nemušta, bez glasa koji bi nastavio njegovo ime.
- U selu su govorili da Radovan traži mladu ženu. I pronašao je Milenu, sirotu dvadesetogodišnju devojku, ćerku prosjaka. Njena majka bila je udovica koja nije imala ni hleba da podeli. Kada je Radovan ponudio miraz u vidu kese zlata i obećao da će majci obezbediti krov nad glavom, Milena nije imala izbora. Suze je gutala u tišini, a selo je brujalo od ogovaranja:
„Stara kost s mladom pticom!“, podsmevali su se.
„Hoće dete da mu ime ne nestane!“, šaptale su žene.
Svadba je bila raskošna – muzika je odzvanjala do ponoći, pečeno jagnje se topilo u ustima, a vino je teklo potocima. Radovan je sedeo ponosan, u svilenu odoru, osluškujući kako guslar peva o njegovom bogatstvu. Ali iza tog osmeha, u njegovim očima gorila je vatra – strah od smrti i želja da ostavi seme iza sebe.
Kad su gosti otišli, sluge pospremile dvorište, Radovan je uzeo bočicu starog napitka. Bio je to „lekoviti“ liker koji mu je doneo trgovački prijatelj iz daleka. Rečeno mu je da vraća snagu, da pali krv kao u mladosti. „Večeras ću opet biti mladić“, rekao je sam sebi i ispraznio čašu u jednom gutljaju. Vino i liker pomešali su se u njegovim venama, a on se podigao, uspravio ramena i ušao u sobu gde ga je čekala nevesta.
Milena je sedela na ivici postelje, u beloj košulji, ruku stisnutih do bola. Njeno lice bilo je bledo, a oči zakovane u pod. Srce joj je tuklo kao zarobljena ptica. Znala je da je ovo trenutak od koga nema bega, ali se trudila da deluje mirno. Radovan je prišao, ruke mu drhtale između snage i nemoći. U njegovom pogledu bila je mešavina gordosti i očajničke nade.
„Milena,“ šapnuo je promuklo, „večeras se rađa naš novi život.“
On je posegao da je dodirne, ali pre nego što su usne stigle do njenog lica, njegovo telo zatrese se kao stablo pogođeno gromom. Oči mu se ukolačiše, krv udari u slepoočnice, a iz grudi mu izbi kratak, krkljav jauk. Ruke mu se sklopiše na grudima, a lice mu se izobličilo u grimasu bola. Milena vrisnu i odskoči, dok je starac pao na pod, udarivši glavom o hladne daske.
„Gospodaru!“, povikala je, ali odgovora nije bilo. Njegove oči, koje su pre nekoliko trenutaka gorele od ponosa, sada su bile staklene i prazne.
U sobu utrčaše sluge, a za njima i nekoliko radoznalih komšija što su još kružili oko kuće. Videli su bogatog gazdu kako leži nepomičan, a mladu nevestu ukočenu, kao kip od leda. Tišina se razlila prostorijom, a zatim krenu šapat:
„Nije izdržalo srce…“
„Prokleta mladost, ubila ga želja…“
„Tako mu i treba, kad je starost hteo da nadmudri.“
Milena je plakala, ali suze nisu bile samo za njega. Plakala je nad sobom, nad sudbinom koja je od nje napravila udovicu pre nego što je osetila šta znači biti žena. Njen život, tek počeo, bio je obeležen sramom i tugom. Umesto da donese naslednika, donela je smrt gazdi i nova ogovaranja selu.
- Telo su odneli, a noć je ostala teška i hladna. U sobi je mirisao pepeo ugasle sveće i gorčina prolivenog vina. Milena je sedela pored prazne postelje, drhteći, dok joj je u ušima odzvanjao poslednji Radovanov šapat.
Tako se završila svadba koja je trebalo da donese novo seme u zemlju, a umesto života, donela je samo tišinu i večnu senku nad imanjem gazde Radovana.
