Pronašao sam pismo svoje prve ljubavi iz 1991. godine, koje nikada nisam video. Iako nisam aktivno tražio susret s njom, svake zime, oko praznika, njeno ime bi mi se nesvesno vraćalo u misli…….
Tako su je svi zvali. Bila je ona posebna osoba, ona koja je zauzela posebno mesto u mom srcu. Prva ljubav. Onaj osećaj koji se ne može zaboraviti.
Sećam se kako smo zajedno maštali o budućnosti, verujući da ćemo ostariti zajedno, ruku pod ruku, okruženi decom, smehom i ljubavlju.
Ali život je imao druge planove za nas. Nismo se rastali zbog nedostatka ljubavi, već zbog života, obaveza, i, naravno, udaljenosti koja nas je polako razdvojila.
- Prošle su decenije. Oboma su se dogodile velike promene. Ja sam stvorio svoj život, brak, porodicu. I ona je, sigurno, imala svoj put, svoje uspone i padove. Ipak, u meni je uvek postojala ta mala rupa, ta tiha sumnja, pitanje: „Da li je srećna? Da li me se ikada seti?“ To pitanje dolazilo je najčešće kada bi kuća bila tiha, u trenutku kada su svi spavali, a jedini zvuk bio bi škripa snega pod nogama ili tiha melodija prazničnih pesama. Ti trenuci su mi uvek vraćali sećanje na nju. Na nas.
Jedne zime, dok sam na tavanu tražio stare ukrase za božićnu jelku, sve se promenilo. Krenuo sam kroz kutije, prah i prašina prekrivali su sve, ali nešto je privuklo moju pažnju. U kutiji sa starim knjigama, među njima, pronašao sam požutelu kovertu. Bio je to moj naziv, ispisan rukopisom koji sam prepoznao odmah. Osetio sam kako mi srce lupa brže. To je bilo njeno pismo. Moje ruke su se tresle dok sam ga otvarao, osećajući tugu i strah u isto vreme. I datum me je presekao – decembar 1991. godine. Prošle su godine, ali se setio toga. Setio sam se i trenutka kada sam bio previše mlad da shvatim značaj svega.
- Otvorio sam pismo i pročitao prve reči. Iako sam znao da nisam spreman za ono što ću da pročitam, nisam mogao da prestanem. „Ako mi ne odgovoriš, pretpostaviću da si izabrao svoj život – i prestaću da čekam.“ Ta rečenica me je potresla. Slomila me. Bio sam preplavljen emocijama, tužnim sećanjima na sve ono što sam propustio, na priliku koju sam možda izgubio zauvek. Shvatio sam da sam, iz nekog razloga, dozvolio da nas život razdvoji, ali nisam ni znao da sam je toliko povredio. Iako nisam ni znao da postoji još neko pismo, nisam mogao da ne pomislim da je ona čekala, čekala da se vratim, čekala da joj dam šansu. A ja nisam odgovorio.
Tada, u tom trenutku, donio sam odluku koju nisam mogao da odložim. Ukucao sam njeno ime u pretraživač. I nisam znao šta ću pronaći. Možda sam bio spreman, možda nisam, ali nisam mogao da se zaustavim. Prošlost mi je ispunjavala misli i srce, a svaki deo mene je znao da se nešto menja, da se ne mogu vratiti na staro, ali moram da pokušam. Strah i nada su se mešali dok su se rezultati učitavali. Bio sam pripremljen na sve, ali nisam znao šta me očekuje.
- Nakon nekoliko minuta, naišao sam na njen profil. Slikala se sa porodicom, bila je srećna. Ispod nje su bili komentari i poruke. Živela je život, imala je svoju decu, svog partnera, svoju sreću. Iako je postojala ta ogromna praznina, sve što sam mogao da uradim bilo je da se zahvalim životu što je ona pronašla svoj put. Suza mi je skliznula niz obraz. Osim što nisam mogao da budem deo njenog života, bilo mi je drago da je ona imala sreću koju je zaslužila. Život je otišao svojim putem, ali ljubav koju sam osećao prema njoj nikada nije umrla.
Sada, kada se setim svega, shvatam da je sve to bilo deo procesa. Promenilo me. Naučio sam mnogo o ljubavi, životu i tome koliko je važno ne čekati predugo da bismo napravili pravi korak. Nismo se sreli ponovo, ali naučio sam da, iako ne možemo popraviti prošlost, možemo se truditi da ne ponovimo iste greške. I to je lekcija koju nisam mogao da naučim bez ovog pisma.
