U današnjem članku pišemo o dubokom emotivnom iskustvu koje je oblikovalo život jedne žene. Priča koja je ispunjena tugom, gubicima, ali i neobjašnjivim momentima nade……
Beba nije došla na svet, tiho je otišla, još pre nego što je mogla da zadrhti u svetlosti života. Bez da je upisala svoje ime, ona je ostala zauvijek u tišini.
I dok je mama stajala na ivici tog neizmernog bola, sve što je mogla da uradi bilo je da jeca, da otvori dušu pred svetom, da dozvoli suzama da teku. Niko nije mogao da je razveseli, sve je u tom trenutku bilo besmisleno.
Ali, muž je došao. I dok su svi osećaji prolazili kroz nju, njegova hladna rečenica ostavila je trag. Rekao je: „Kakvo olakšanje. Sada mogu da te ostavim bez griže savesti.“ Osećaj olakšanja, kako je on to nazvao, bio je nešto što nije mogla da razjasni. Suze su joj počele teći još brže, ali nije bilo utehe, samo gubitak i hladnoća.
- To je trenutak kada se srce slomi najslabije tačke, kada čuješ reči koje ne možeš da sagledaš. Ta rečenica ostavila je ožiljak u duši, u srcu – ožiljak koji nije mogao da se izleči. I dok je pokušavala da stane na noge, sledećeg dana je izašla iz bolnice, ali je naišla na nešto neobično. Stajala je pred njom slepa starica, sa pogledom koji nije mogao da vidi, ali sa rečima koje je trebalo da čuje.
Rekla je: „Nemoj to baciti. Zažalićeš.“ I u tom trenutku, nešto se promenilo. Ta rečenica, tiha, kao da je došla iz drugog sveta, bila je poziv na razmišljanje. Osećala je kako se srce vraća u život, kako je pomalo zateže, ali na način koji je bio jedini pravi. Ni olakšanje, ni hladnoća, ni reči o savesti – ali upravo ove reči od nevidljive starice, bile su svetlost na kraju tunela.
Bilo je teško, bez obzira na sve. Suze nisu nestale. I dalje su padale, tekući kroz tugu koja nije imala kraja. Ali te reči – „Nemoj to baciti. Zažalićeš.“ – bile su način da se suoči sa sopstvenom stvarnošću, da prihvati gubitak, da pronađe snagu da ide dalje, čak i ako ništa drugo nije imalo smisla.
- Kroz godine, ona je naučila da život nosi neizmerne tragedije, ali isto tako donosi i iznenađenja koja dolaze u najneočekivanijim oblicima. Nije bilo odgovora na pitanja koja su joj se vrtela u glavi, nije bilo utehe za ono što je izgubila, ali u srcu je postojala jedna istina: ponekad, najlepše stvari dolaze iz tišine, iz snage koju nismo svesni da imamo.
Gubitak ne prestaje da bude gubitak, ali postoje trenuci, trenuci nade, koji nas podsećaju na to da je život, bez obzira na sve, vredan življenja.
- Zato, čak i kada se čini da nema izlaza, čak i kada su reči suve i hladne, postoji nešto što nam može pomoći da izdržimo, da krenemo dalje. Nemojte baciti ono što vam život donosi, jer ponekad, čak i kroz tugu, postoji put prema nečemu većem, boljem, svetlijem.
